Спортиста с виолином

СНЕЖАНА АЋИМОВИЋ, ТАЛЕНАТ ИЗ СРБИЈЕ СА ТРЕНУТНОМ АДРЕСОМ У ТРСТУ

Другу страну медаље свако има, али се она с поносом носи јер  знате да сте ви ти који градите све то што радите и стварате

Већина људи читав живот проживи схватају ћи оно што има здраво за готово. Било да су  томе лично допринели или су их животне ситуације спутале, свој дар или не препо­ знају или схвате тек као поклон,  не и као једну велику одговорност. А бити талентован пуки  посматрач често зна олако оценити као својеврсни луксуз.  Али  оно што је дато људима који су и одлучили да се остваре у ономе  што је кројено баш по њиховој   мери, пре свега, јесте спознаја, а потом и неговање и на прави  начин усавршавање. Ко дође до  оне тачке кад имаш тада пренесе другоме, он је, могло би се рећи, успешно обавио свој задатак на овој планети. Тога је врло свесна Снежана Аћимовић (29), виртуоз на виолини, ускоро и на виоли, са тренутном адресом у Трсту.

После више од деценије  бављења музиком, можеш ли рећи да је то она иста љубав која те је водила од самог почетка? И како та љубав опстаје под тежином професионализма данас?

Виолину сам почела да свирам  када сам имала седам година,  а  иза мене је сада већ 22 године  рада и захвална сам што се ни у  једном тренутку та љубав није  променила. Не бих ни ја знала да  објасним како јер сати вежбања  неких захтевних дела знају да бу ду исцрпљујући, али и данас, када узмем виолину у руке, знам да  је то нешто што је моје и што вам никада нико не може одузети. Та да настаје и магија овог позива…

„Када бих могла да помогнем младим талентима из моје средине, била бих веома срећна“

 Шта је то што је виолину истакло од осталих  инструмената

– Имала сам четири године када сам на телевизији видела атрак тивну Ванесу Меј како свира на електричној белој виолини. Знала сам да станем испред телевизора и заједно с њом кобајаги свирам и  имитирам њене покрете. Моја старија сестра Слађана је већ увелико ишла у музичку школу и уз њу сам, слушајући њене часове клавира на мамином крилу, знала  напамет да певушим  мелодије композиција  које је свирала. Сећам се да су родитељи у тим тешким временима уз помоћ породичних пријатеља успели да обезбеде сестри инструмент, који је и данас огромна инвестиција, тако да су мудро желели да ме окрену да пођем њеним стопама и одаберем клавир. Али слушајући један од сестриних часова, у суседној сали музичке школе чула сам први пут звук виолине уживо и молила сам маму да ме одведе тамо. Била сам заиста мала, али сећам се колико је то за мене било важно. Када сам полагала пријемни  испит за музичку школу, сећам се да је и то за мене био доживљај и прави ужитак, певала сам песму о дечаку који се зове Боле и не  боји се школе и тако је све почело.

Значи од уписа у музичку школу знала си да  хоћеш да будеш виолинисткиња?

– Откад сам уписала музичку школу, знала сам да је то што хоћу. Касније су многи профе­ сори причали да је то било јако  интересантно да видите тако  мало дете са таквим ставом. Када би ме питали да ли тренирам нешто, одговарала сам врло озбиљно: “Да, свирам виолину.”  Тако  да су остале анегдоте о томе да постоји и спортиста с виолином.

„Уз посвећен рад дивних педагога какве сам имала у окружењу, мислим да је сваки изазов могућ без огромних одрицања“

 Освајала си бројне награде на такмичењима иако си до 17. Године позајмљи вала виолину из школе. Шта се  променило од момента када си добила прву виолину?

­ Током школовања у Зрењанину заиста сам имала велику подршку дивних професора, пре све­ га, професора Ервина Бенака и  тадашњег директора Милорада  Обрадовића. Био је то један много безбрижан период, а мама Горана и тата Миленко Гута били су увек ту за нас. Сматрали су да је улагање у нас и наше образовање највећа инвестиција у животу. Са девет година почела сам да се такмичим и освајам награде.  Како сам стасавала, потребе су  постајале веће, а квалитетнији инструмент неопходан. Школа ми је тада на коришћење обезбе­ дила најбољи инструмент.  Пред упис на Академију уметности у Новом Саду моји родитељи су се поново нашли пред огромном инвестицијом, али, срећом, 2009. Била сам проглашена за по бедника такмичења “Клуб 27” у категорији уметности, те сам, захваљујући гласовима публике, успела финансијски да помогнем родитељима. На тој виолини и даље свирам. Много је волим и  добро познајем, али морам доста да радим на жељеном звуку јер се овде у Италији срећем с инструментима незамисливих квалитета. Велики је изазов одржати жељени ниво, али се ја водим оном Његошевом: “… а у   руке Мандушића Вука биће свака  пушка убојита!”

Јеси ли остала ускраћена за нешто као дете јер учење музике захтева бројна одрицања и жртве?

– Искрено, мислим да нисам јер  баш због тога сам до уписа на  академију живела с породицом у Сечњу. Желела сам да живим у месту одакле сам колико год је то било могуће и у томе сам донекле и успела. Када сам тек почела да похађам часове виолине, сећам се да је мој професор предложио родитељима да ме одмах дају у Школу за младе таленте у Ћуприји. Родитељи нису били за то јер сам имала само осам година, али су су били тог става да би и пристали ако бих ја то јако волела. Сећам се само да сам их пи тала да ли бих тамо имала исто свој разред и да ли бисмо ишли  на екскурзије. Како одговор није био очекивани, без оклевања сам рекла да баш и нисам заинтересована. Оно што носимо у себи заувек јесу баш те безбрижне  слике нашег одрастања, близина  породице, драгих људи и прија­ теља за читав живот. Уз посвећен рад дивних педагога какве сам имала у окружењу, мислим да је сваки изазов могућ без огромних одрицања, за која ни данас не бих  била спремна јер је породица нешто што је испред свега

Многи једва чекају да  заврше с обавезним делом школовања, факултетима  мастерима, али ти си им се вратила трећи пут. Шта је то што те изнова враћа у школску клупу?

Пред завршетак другог мастера из виолине, размишљала сам шта даље. У једном сасвим необавезном разговору с драгим колегом и кларинетистом Рудијем Ференцом, на његов предлог, дошла сам на идеју да бих могла да наставим мастер студије из виоле. Виола је прелеп инструмент који ми помаже да дођем до жељеног звука на виолини. Јединствено је искуство када многа камерна дела која сте свирали као прва или друга виолина сагледавате и слушате из друге перспективе. Пуно ми је срце када могу да кажем да је наше школство у Србији и те како на завидном нивоу јер ништа од тога не би било могуће да нисам имала добро постављену основу,  захваљујући сјајним педагозима   који и данас изнедрују квалите тне уметнике.

Како извести неизводљиво ­ остати фокусиран на циљ, а притом не  запоставити сопствено уну трашње благостање? Може  ли дете у нама остати срећно  упркос успонима и падовима, које његове амбиције неизоставно доносе?

– Веома је тачно када кажу да, ако вам живот нешто нагло и  сурово одузме, исто толико вам и пружи, само је врло важно то  препознати. Мени је губитак оца био један од веома тешких момената у животу јер када имате 19 година, нисте ни мали, а ни сасвим одрасли. Тада сам схватила да је музика позив који ни је за свакога, али да зато свако има свој пут и своје време, које му је потребно да оствари свој циљ. Неко до њега стиже пре, а неко мало касније. Унутарње благостање налазим у томе када сагледам шта сам све успела да  постигнем тог дана, некада су то ствари које нису апсолутно ве зане за музику, али чине један корак више баш ка њој.

Шта је све то било не толико грандиозно на путу до самоостварења, а јесте било неизбежно да би била сад  ту  где  јеси?

– На пример, да ми је неко рекао да ћу једнога дана радити као  конобар, после завршене смене трчати на такси са сестром и с виолином на леђима да бисмо свирале као одабране студенткиње у свечаној сали дворца Мирамаре, где се одржавао пријем за министре из целе Европе и где је прилаз дворцу био сатима  блокиран, заиста не бих веро вала. Таква искуства вам остају  урезана јер на тај начин схватате да, на неки начин, померате  границе, а да нисте тога свесни. Сигурна сам да се много младих људи свуда у свету суочава с још већим изазовима. Откад живим у Трсту, радим као конобар, бариста, професор приватних часова виолине, библиотекар и све су то послови које сам стицајем околности морала да научим како бих могла да се осамосталим у новој средини. То је као друга страна медаље коју свако има, али опет  с поносом носи јер знате да сте ви  ти који градите све то што радите и стварате.

Твоја сестра Слађана и  ти. Колико значи имати некога свог за кога одувек знаш да ће ти бити најискренија при јатељица, али и каријерна сапутница?

­Између нас је разлика четири и по године. Годинама се враћала из забавишта плачући јер је желела да има сестру. Захваљујући њој сам се и родила и она ми је дала име. Срећна сам што је ње на омиљена бајка била “Снежана и седам патуљака”. Уз њу сам  научила све. Била је и мој први корепетитор на концертима.  На факултету смо поново наставиле заједно да свирамо и сада  с поносом могу да кажем да ме нико не познаје толико добро као она. Када с њом свирам, пробе су јако искрене. Различитог смо  карактера, али смо опет врло сличне, што је у музици врло важно. Имати сестру је нешто драгоцено, а имати сестру у про­ фесионалном бављењу музиком је непроцењиво.

Враћаш ли се радо свом Сечњу? Размишљашли о томе да можда нека манифестација једнога дана понесе твоје име и љубитеље музике  окупиш баш тамо где си почела?

­ У Сечњу је наша мајка Горана и цела наша породица. То је место  где се човек, где год да се налази, прво враћа, место где су ваши најмилији. Због целе ситуације с вирусом, у Србији нисам била годину ипо дана и једва чекам да се цела ситуација смири и да дођем и као торнадо загрлим све. О манифестацији која би носила моје име никада нисам размишљала, али када бих једног дана могла да помогнем младим талентима из моје средине да се лакше школу ју и имају адекватне могућности за то, била бих веома срећна. Наш отац је то радио у рукомету и свету спорта, где су многи постали успешни спортисти и квалитетни људи. Ако бих, на неки начин, могла и ја да допринесем средини коју је много волео и која је од првог дана подржавала мој таленат, и ако је код нас Херцеговаца више познато да се свирају гусле него виолина,  онда мислим  да би свакако моје остварење било још веће.

аутор АЛЕКСАНДРА ЂОРЂЕВИЋ