Свака улога оставља траг

МИЛИЦА ЈАНЕВСКИ, ДРАМСКА УМЕТНИЦА

Свакако да се кроз сваку врсту рада, ако се копа мало дубље, долази до неких увида и сазнања који неминовно утичу на тебе када из тога изађеш. Постајеш зрелији и свеснији

Део мог позива, по­сла и део мог зада­тка јесте да на по­љу које ми је дато, односно на сцени, телевизији или у филму, кроз улоге, говорим о важним тема­ма и будем део пројеката који су друштвено одговорни. У ери када свако има мишљење о све­му и када се енергија потребна за суштинске промене развод­њава трошењем на небитне ствари уместо акумулацијом те исте енергије на конкретан проблем, сигурна сам да је на­јбољи начин дати неку поруку искључиво својим радом. Нај­безбеднији простор са најјачом поруком коју ја могу да поша­љем људима за мене је свакако сцена, почиње разговор за Бор­бу Милица Јаневски, драмска уметница. Талентована Ваље­вка занат је пекла у Народном позоришту у Сомбору, а широј јавности постала је позната по улози у серији “Кости”.

Добра страна хиперпродукције јесте што људи раде и сви имају посла, али брзина и количина садржаја доводе до одређене врсте површности

Потичете из породице спортиста и активно сте се бавили каратеом и џу­дом. Шта је пресудило да се определите за глумачку ка­ријеру?

– Док сам похађала школицу глуме код Катарине Вићенти­јевић, све време сам упоредо тренирала и код оца у клубу јер су ми глума и спорт одувек били неодвојиви. Касније, када сам у оквиру драмске секције у гимназији с колегама и реди­тељем Мирославом Трифуно­вићем почела да спремам врло лепе представе и велике кома­де у аматерским условима, мо­ја љубав према глуми добила је неке нове димензије. Моменат који ми је остао дубоко урезан, један од окидача у мом одлучивању, догодио се када смо играли представу “Галеб”, а мени је припала главна уло­га ­ Аркадина. Тренутак када сам први пут успела да прои­зведем сузе, најискреније сузе на сцени, био је тренутак када сам се осетила потпуно испу­њено и памтим га као један од преломних у избору животног пута. Саопштити породици да не желим да се бавим спо­ртом на начин као и они био је за мене велики изазов, али спорт као такав ми је много помогао у бављењу глумом из простог разлога што сам на­ ставила да се борим, само што је кроз глуму та борба добила нову форму.

Одакле сте црпели мо­тивацију да, након што прве године нисте успели да упишете студије глуме, ипак не одустанете, већ да останете на том путу?

– Када сам пала пријемни испит, био је то један снажан ударац за мене. Када се освр­нем, то је била једна преко по­требна година паузе да се ствари искристалишу, у којој сам себи поставила за циљ да покушам онолико пута колико је потре­бно док ме не убеде да ја нисам за то. Била сам врло одлучна и исплатило се. У време када сам била четврта година академије, једна од мојих професорки ми је рекла да је управо начин на који сам ушла на испит говорио све. Верујем да је било потребно време да одлука сазри и да мало одрастем, али и да будем дефи­нитивно решена да је то оно што желим и да ме нико неће спречи­ти у томе. Сматрам да је управо та одлука коју видите у младом човеку тај први окидач, односно улазак у било који свет.

Који досадашњи про­јекат вам је најдражи, а који најзахтевнији?

– Сви су ми подједнако драги јер се трудим да се свакоме по­светим до краја. Најзахтевнији је био чувени “Галеб”, који смо ра­дили у Новом Саду и спремали годину и по. Представа је трајала осам сати и у смислу количине времена и целог процеса спрема­ња и начина изведбе била је нај­тежа и најобимнија до сада. То је представа која ми је обележила живот и позиционирала ме као младу глумицу, дала ми одско­чну даску. Ванредно искуство у сваком смислу, и пословном и личном.

Да ли вас улоге мењају на личном нивоу?

– Неминовно је да свака улога оставља траг у човеку. Одувек сам се питала ко ту кога заправо проналази, она мене или ја њу. Граница је врло танка. Некад, када се налазим у одређеној фази живота, темама које ми се врте по глави и бићу, на неки начин, призовем ту врсту садржаја да бих могла да искомуницирам са самом собом на неку одређену тему. Свакако да се кроз сваку врсту рада, ако се копа мало дубље, долази до неких увида и сазнања који неминовно утичу на тебе када из тога изађеш. Постајеш зрелији и свеснији. Мислим да је стављање мог бића, које је у другачијим околностима, у перспективу улоге велики истраживачки рад мене, саме са собом. Глума је врло узбудљив посао, који ја обожавам, али је исто тако и врло тежак јер долази до разноразних суочавања с неким стварима на које ни сама нисам била спремна или којих нисам била ни свесна. Самим тим, на крају целог процеса излазим другачија него пре.

Тренутак када сам први пут успела да произведем најискреније сузе на сцени био је преломни у избору мог животног пута

Од чега зависи да ли ћете неку улогу одбити или ћете ипак одлучити да се опробате у њој?

Увек је питање садржаја. Важно ми је да осећам да бих ја тим садржајем, текстом и улогом могла да баратам, да ли ме се тиче, шта бих могла да дам целој тој причи.

Сведоци смо масовне хиперпродукције филмова и серија у протеклих неколико година. Да ли постоји серија новијег доба која ће једног дана добити статус попут култних серија “Врућ ветар” или “Бољи живот”?

Начин на који се снимало у време старе Југославије био је много другачији. Буџети и време били су неограничени, а држава је била сарадљивија и отворена за сваку врсту помоћи у циљу стварања квалитетних и дугорочних садржаја. Добра страна хиперпродукције јесте што људи раде и сви имају посла, али, с друге стране, брзина и количина садржаја доводе до одређене врсте површности, па, самим тим, ни резултат не може да буде дуготрајан и довољно ефектан да остане генерацијама даље. За мене лично “Вратиће се роде” представљају један целовит и смислен пројекат који ће засигурно трајати.

Да ли више уживате глумећи пред публиком у позоришту или радије бирате камеру?

– И једно и друго ми је подједнако узбудљиво, различита су само средства и перспективе. Присутност на сцени у датом тренутку, с том публиком је колективни чин који нас глумце и све оне у публици спаја у једно и то је непоновљив моменат. С друге стране, телевизијски садржај ти даје увид шта треба поправити и могућност да видиш себе и са стране, док ти је у позоришту твоја публика репер који ти говори да ли си на добром путу у датом тренутку.

На чему тренутно радите?

– Тренутно снимам нову серију која би требало да изађе у марту, али не смем ништа да откривам. Врло је занимљив и садржај, за мене нешто ново и другачије од “Костију”, које сам недавно радила. Такође, имам и представу “Овај ће бити другачији” у Атељеу 212. То је једна занимљива женска прича о архетиповима на овим просторима, кроз призму овог времена и данашњих девојака с Инстаграма. Трагикомична представа са снажним печатом на крају.

аутор: Ивана Зоркић