Уметност је неуништива и увек се изнова рађа

АЛЕКСАНДАР ИЛИЋ, ДИРЕКТОР КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА БЕОГРАДА, АЛИ И КОРЕОГРАФ, БАЛЕТСКИ ИГРАЧ И ПЕДАГОГ

Све моје активности усмерене су ка креирању новог садржаја и комуницирања истог са ширим аудиторијумом. Заједнички именилац свега је креативно стваралаштво

У самом срцу Бео града налази се  институција културе која од самог оснивања, већ де-ценијама, има за мисију промо цију уметничких и културних вредности. Више о уметнич ким садржајима које нуди, као и о самој културној сцени, али  и изазовима с којима се сусре ће у разговору за Борбу открива  нам Александар Илић, први човек Културног центра Београда.

Културни центар окружује Народно позориште, Народни музеј, Позориште “Бошко Буха”.  Како вам изгледа културна  сцена када погледате с прозора канцеларије?

– Лепо сте описали тај троугао нашег трга уметности. У овом низу недостаје Секретаријат за културу, а ако само мало прошетате у смеру Калемегдана, на путу је и Музеј Цептер, а на самом крају Кнез Михаилове  улице Библиотека града Бео града. У самом центру наше престонице налази се култур ни епицентар, којим се не може  похвалити баш сваки поглед из канцеларије. Током године пандемије уметници су подједнако  погођени, као и друге професије, а можда највише од свих играчи, којима је ускраћен боравак и рад у балетским студијима. Систе- матска подршка пдједнако уметницима који су део институција и слободним посленицима у уметности је неопходна, а најпре  улагање у младе и њихово обра-зовање. Једино тако и увек тако имамо наду у будућност наше  уметничке сцене. Младима су  неопходне и стимулације кроз награде, поготово у времену у којем им је ускраћено право на  сопствено стварање и напре- довање. Догод будемо имали  слична размишљања или бар  приближна, уживаћу у погле- ду са свог радног места.

„Као када сам био активан балетски играч, приступам свом дану и обавезама с много дисциплине и ентузијазма“

На који је све начин  година за нама утица ла на рад установе на чијем сте челу?

– Протекла година довела је до  отказивања и померања бројних  програма, фестивала, манифе- стација, померања датума и било каквог контакта с публи-ком. Сваки живи програм зах тева контакт с публиком, а то је постало готово немогуће у про-теклој години. Међутим, и у том  погледу смо пронашли решења која ће сигурно постати део будућих пракси деловања разних уметничких институција. Први  вид комуникације с публиком  су отворени јавни простори, где  су могућа организовања разних дешавања, уз строгу контролу броја присутних. Други вид је свакако нешто што ће поста-ти пракса и у будућност, а то је дигитални простор или диги- талне уметничке станице. На  тај начин имам утисак да смо  успели привући и нову младу публику. Помоћу савремених играчки (као што су мобилни  телефони, прим. аут.) и уз мало напора, данашњим клинцима  можемо да приближимо и класичну музику и музеје и читање поезије. Искрено се надам  да нећемо имати изазове попут  ових, али у свакој непогоди има  нечег фантастичног, а то је да  је  уметност неуништива и увек се изнова рађа.

Да је уметност неуништива, доказује управо и мноштво садржаја које у  сваком тренутку нуди КЦБ.

– Дворана Културног центра ради од добијања дозволе за могућност присуства публика скоро свакодневно, укључујући и викенде и празнике. И даље је наша дворана место за најбољи филм. Одржан је Светски дан поезије, мајске изложбе су  постављене у свим галеријским просторима центра, а чека нас и отварање дуго припреманог 50. Октобарског салона Београдско бијенале, који ће бити одржан од 25. јуна до 22. августа, уз присуство 64 уметника из целог света, под слоганом “Сањари”. Изузетно је снажна порука овогодишње едиције Октобарског  салона, а којом се филозофи већ вековима баве – тим питањем у којој мери се вањски свет може сматрати стварним, користећи ониричко, као аргумент за критику свега што доживљамо поузданим. Могућност стварања и учествовања у све софистициранијим виртуелним просторима делује као бег од реалности,  бег у димензију која није строго  ониричка, али се, сасвим извесно, тиче наших снова.

Животне лекције стичу се из животних борби

У току је Београдска  интернационална недеља архитектуре (БИНА), па шта издвајате?

– Искористићу прилику да честитам колегиницама на сја јном програму 16. БИНЕ, која ће трајати до 20. маја, када ће бити свечано затворена, уз доделе награде за архитектонски догађај године. Архитектура је као и игра јер свака кореографија јесте креативна игра и поигравање простора. Бројни програми су део овогодишње  БИНА и занимљиве шетње. Мој предлог би био само један од фантастичних шетњи, а то је посета Астрономској опсерваторији, коју ће водити Александра Шевић. Уколико сте  се одлучили, пријавите се јер је број места ограничен, а овогодишње шетње јесу посебан доживљај наших животних  простора.

Човек сте са много професионалних одредница. Директор КЦБ,  али и кореограф, балетски играч, педагог, комуниколог… Како успевате да постигнете  све обавезе?

– Ако приближније погледа те све ове одреднице које сте набројали, увидећете да су све моје активности усмерене ка креирању новог садржаја и комуницарања истог са ширим аудиторијумом. Сама врста аудиторијума одређује језик  преношења порука. Заједнички именилац свега је креативно стваралаштво. Некада је у питању реч, некад покрет, некад истраживачки процес са студентима, али је увек на првом месту комуникација, била она с публиком или сарадницима. Није увек једноставно, није увек лако, али, као када сам био активан балетски играч, приступам свом дану и обавезама с много дисциплине и ентузи- јазма и зато је увек другачије с новим изазовима.

Не мора све у каријери бити успех, али треба имати одговорност према својим сарадницма, који су уз вас

Шта сматрате највећим успехом?

– Не мора све у каријери бити успех, али треба имати одговорност према својим сарадницма, који су уз вас. То се тако често заборави у данашње време, људи воле да пате од заборава према онима који су ту када су  вам потребни. Сматрам својим највећим успехом изузетне са- радње, које су постале већ при јатељства, с играчима и ауторским тимом с којима сарађујем на разним пројектима. Сматрам великим успехом да је кроз платформу Balkan Dance Project, коју су основали Игор Киров, кореограф из Македоније, Мојца Мајцен, плесна уметница из Словеније, и моја маленкост, дошло до повезивања простора некадашње Југославије и Балкана. Фестивал Велење из Велења (Словенија), на чијем се челу налази директорка Барбара Покорнy, уз продуценткињу Силвију Пинтовшек, а које су међу првима подржале и успешно се носе са идејом  повезивања уметника региона, данас су и више од пријатеља, као и продуценткиња Наташа Хајдаревић из Сарајева (БиХ). Својим највећим успехом сма трам седму годину успешног деловања јединог студијског  програма из области уметничке игре Института за уметничку игру, на ком ће ове године дипломирати пета генерација студената свих одсека и бескрајно сам захвалан декану проф др Владимиру Томашевићу на  ентузијазму и подршци. Изузетно је важно да наша држава препозна приватне иницијативе ових златних људи, укључују ћи и госпођу Мадлену Цептер, која је међу првима подржавала едукацију и уметнике. И нисам баш неко ко превише гледа у прошлост и успехе, окренут сам будућности, овим младима, који тек треба да створе свој  уметнички простор, а ја сам, ми смо, ту да им дамо добар ветар у једра.

аутор ЕЛЕНА СТОЈАНОВИЋ

фото Belkisa Beka Abdulovic