ДУШКА КИСИН, ПРОФЕСОРКА, МУЗИЧАРКА И СПИСАТЕЉИЦА
Сви уметници мењају свет на свој начин, али пошто иду испред времена, често су несхваћени. Али да би неко могао да се назове уметником, мора да траје читав живот
Професорка Душка Кисин је рођена у Београду, дипломирала је на одсеку за етномузикологијуна ФМУ у Београду и већ 25 година ради као професорка у Шестој београдској гимнази ји. У овој гимназији већ 11 година успешно руководи хором, а паралелно се бави и писањем. Крајем деведесетих и почетком новог миленијума пратила је фестивале хорске духовне музике и објављивала чланке везане за ове теме, а до сада је објавила и шест самосталних књига и коауторка је једног међународног зборника. На почетку разговора за Борбу, професорка Кисин оцењује да класичну уметничку музику ретко ко слуша и разуме, чак и када су у питању одрасли, интелектуалци, те да је недавно са ученицима коментарисала о томе како чак и у популарном квизу “Слагалица”, у ком до финала доспеју људи с великим знањем, веома ретко знају питања везана за уметничку музику.
Будући да сте дугогодишњи професор у гимназији, волела бих да направимо и паралелу између ђака од пре десет година и сада када је у питању интересовање за музичко образовање и музичку културу?
– Пошто питате за период од пре десет година, могу рећи да је у тим генерацијама било изузетно даровите, виспрене и мотивисане деце која су буквално живела за музику, наше пробе и свечане академије, а нарочито хуманитарни концерт, који су и сами иницирали једне године, и у којима су учествовали и као солисти. Неколико младих који су пре десет година певали у мом хору сада имају солистичке каријере, певају и даље у разним другим хоровима или, једноставно, прате музички живот на разне начине, радећи у културним институ цијама или студирајући неке друге уметничке факултете. Иако је гимназија општеобразовна установа, а не музичка школа, пресрећна сам кад чујем да се баве музиком. То су прави исходи образовања, а не само тренутне оцене и успех у школи. Ти бивши ученици кажу да им је значила моја подршка да истрају у својим сновима, да су буквално одрасли у свечаној сали, да их нисам спутавала и да сам увек имала времена да попричам с њима после часова или пробе хора. По томе памте гимназијске дане. Ако посматрамо период пандемије, морам рећи да је мојим садашњим ученицима такође од свега највише недостајао хор јер је препорука кризног штаба била да се не мо же певати у групи због ширења вируса преко аеросола. То је, морам признати, било веома депримирајуће за све. Надам се да ћемо ове године више певати и дружити се јер деца заиста воле да наступају и друже се уз музику.
Поезију и прозу писали сте још као ученица средње музичке школе. Где налазите инспирацију?
– Поезију и прозу писала сам још као ученица средње музичке школе, међутим, обавезе у музичкој школи (похађала сам три одсека), касније и на академији, биле су презахтевне да бих озбиљније могла да се посветим другим уметностима. Желела сам да студирам и режију, али је један живот мало за сва моја интересовања… Инспирација је једна чудна ствар, коју не умем да објасним. Често ми се дешава да напишем нешто и то ми се одмах допадне, па не морам много да исправљам. Усвојила сам начин писања поезије без интерпункције. Понекад ми се чини да поезију и прозу пишу две особе у мени. Инспирацију за приче налазим у прошлим догађајима, нарочито су ми у фокусу апсурдне ситуација и људске слабости, а у поезији ме инспирише лепота, природа, тренутак, мада има песама које припадају разним жанровима.
Сан, Језеро, Танго…
Песма Душке Кисин “Сан”, као композиција (композитор Божо Бановић), налази се у Антологији српске соло песме, док је њена песма “Језеро” изведена и на Коларчевом народном универзитету. Своју поезију, прозне минијатуре и приче читала је до сада на Новосадском салону књига, на Сусретима песника у Нишу, Данима европске баштине у Земуну, те манифестацији Београдски читач, у Кикинди, Костолцу… У овом броју објављујемо песму “Танго”:
ИГРАЛА СИ ТАНГО
СА СВОЈИМ МИСЛИМ
САЊАЛА СИ ЖИВОТ
КОЈИ НИСИ ИМАЛА
ПОТОНУЛА СИ
ОКЛИЗНУВШИ СЕ НА МЕСЕЧИНИ
УЗ ПУСТУ ОБАЛУ
НИКО НИЈЕ ПРИМЕТИО ДА ТЕ НЕМА
ОСИМ МЕНЕ
Да ли су читање и музика за вас паралелни живот једнако важан као и овај свакодневни?
Рекла бих да се преплићу и да је једнако важно. Кад радим за неки наступ, са децом, рецимо, то је и свакодневни живот и посао, али и уметност и задовољство. Читам и пишем стално. Музика је увек присутна. Када је неко слободан уметник, не ради у школи или медијима или није наследио неко богатство и слично, још се догоди и нека епидемија, као ова с короном, па нема наступа, онда је његова егзистенција угрожена. Ситуација је још компликованија ако издржава породицу. Ово није време које је погодно за уметника, али, кад боље погледамо, које време је било погодно за уметника? Познајем доста људи који су у раној младости били талентовани композитори, извођачи, песници. Професори су их хвалили и они су умислили да су велики уметници. Када су схватили да им уметност неће донети новац и осигурати егзистенцију, отишли су негде далеко, сахранивши таленат, и посветили се свакодневици. Такође, мислим да и професори који раде у музичким школама треба да буду активнији као уметници. Да би неко могао да се назове уметником, мора да траје читав живот.
Може ли се од свакодневнице побећи у књигу и музику?
Имам пријатеље који су инжењери, медицински радници или се баве неким другим занимањима, а музика им је хоби. На песничким сусретима имала сам прилику да упознам људе који пишу лепу поезију, а професија им је нешто сасвим десето и никад их не би повезали са уметницима. У том паралелном свету нађу заштиту и задовољство од тешког рада. Арт терапија на делу. Мислим да је њима најбоље, али “трава је увек зеленија у неком другом дворишту”.
Како коментаришете нове технологије у односу на писану реч?
Нове технологије су необично битне ако се користе на прави начин, тј. писана реч тако брже стиже до читалаца. Друштвене мреже су нам помогле да пласирамо брже оно што напишемо. Штампање књига је скупо, много је брже и јефтиније све мисли лансирати на интернет. Али ту, наравно, постоји замка јер људи све мање купују књиге или их поклањају једни другима, као што сви скидају музику с интернета јер то не морају да плате.
Може ли се музиком и литературом мењати свет или су то заблуде у младости?
– Милан Младеновић је написао: “Променићу свет до краја песме.” Био је велики песник и музичар и он јесте својим песмама мењао свет и све нас у то време. Сви уметници га и мењају, на свој начин, али пошто иду испред времена, често су несхваћени. Савременици, критичари и политичари су лоши према уметницима, налазе им мане и спречавају их да мењају свет. А уметност је вечна ако је права.
аутор ДРАГАНА БОКАН
ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА