Утихнула раскош античког доба

У посети најзначајнијим локалитетима старог света, Ефесу и Кнососу

Спој туризма, богате историје и митологије одвешће вас у златно доба древних цивилизација

Благо јунско сунце савршено је за посете отвореним археолошким налазиштима, стога смо одлучили да овог месеца посетимо неке од најзначајнијих локалитета античке цивилизације, Ефес код Кушадасија и Кносос на Криту.

Путовање смо започели у луци у Солуну. Ту смо се укрцали на брод, којим смо превалили више од 800 километара отвореног мора до Кушадасија.

После целодневног путовања искрцали смо се у град који је све до осамдесетих година прошлог века важио за мало успавано рибарско село, а данас је један од највећих туристичких центара на Медитерану.

По изласку из луке Кушадаси сачекало нас је мноштво уличних продаваца, који нуде добро познате турске посластице, тунике и мараме.

Пошто смо једва одолели понудама за које свако тврди да су најбоље у граду стигли смо до нашег превоза који нас је одвео неколико километара од града, до античког грчко-римског града Ефеса.

Ефес, музеј на отвореном

Убрзо су међу воћњацима и брдовитим пропланцима почели да се назиру остаци најбоље очуваног и највећег археолошког локалитета у Турској.

Занимљиво је да је Ефес некада имао излаз на море и важио је за највећу луку Мале Азије, тако да смо још с главног пута уочили масивне лучке творевине, остатке некадашњег пристаништа.

По уласку на локалитет, водич нас је упознао с богатом историјом и садржајем Ефеса, за који се верује да су га подигле Амазонке, античке
грчке ратнице.

Освајали су га и Персијанци и Александар Македонски, а касније је постао главни центар римске провинције Мале Азије.

Једно од светских чуда Антике

Овде се налази и једно од седам светских чуда старог света Артемидин храм, од ког су, нажалост, остали само ражрушени темељи.

Према предању, Ефес је био родно место грчког филозофа Хераклита, али и место настанка, четвртог по реду, Јовановог јеванђеља.

Недалеко од налазишта налази се и Црква Девице Марије, за коју се верује да је ту провела последње године живота.

Целзијусова библиотека

У централном делу Ефеса смештена је чувена Целзијусова библиотека.

До ње води лучка улица Аркадија, која спаја некадашње пристаниште и амфитетар, поплочана мермером и оивичена колонадом стубова. Ходајући улицом, уочили смо јавна купатила, болницу, фармацију, као и бројне статуе и подне мозаике.

Посебну чар овој улици дају мачке које су, практично, освојиле цео антички град. Има их у огромног броју, спавају у усецима, на скулптурама и стубовима и представљају праву атракцију за љубитеље ових створења.

Целзијусова библиотека изграђена је у доба Римског царства, у знак сећања на проконзула Тиберија Јулија Целзијуса.

Како смо сазнали, важила је за трећу највећу библиотеку старог света, али, нажалост, попут библиотеке у Александрији, ни овде ниједан спис није преживео.

Ова двоспратна структура спољашњим изгледом подсећа на легендарну Петру у Јордану, а њену фасаду красе нише са статуама персонификације мудрости, знања, интелигенције и врлине.

У склопу библиотеке изграђена је и поџемна гробница Тиберијуса Целзијуса, која није отворена за јавност, али њено постојање указује да је библиотека уједно имала и улогу светилишта.

Обилазећи рушевине можемо само да нагађамо које мудрости старе цивилизације су овде чуване. Иако се не зна много о садржају и администрацији библиотеке, њен импозантни изглед оправдава читаво путовање.

Хераклион, главни град Крита

Кроз историју Крит је прошао кроз периоде арапских, венецијанских и османских освајања, тако да и архитектура острва одише различитим
стиловима, који се међусобно преплићу. Корачајући улицама Хераклиона, богата културна заоставштина и бурна историја острва огледа се на сваком кораку.

Ископине ничу од самих плажа, па све до добро познатих налазишта Кнососа, Фестоса и Закроса.

По изласку из луке уочили смо тврђаву Кулес, око које је усидрено више десетина бродића.

Око куле је жива атмосфера, окупља се омладина, али и рибари и трговци који су нас усмерили ка најпожељнијим атракцијама.

На савет локалаца, упутили смо се ка фонтани Моросини, у чијој се непосредној близини налази најупечатљивије здање, Венецијанска лођа.

Лођа је полуотвореног типа, а промаљајући се кроз приземље, ушли смо у хексагонално дворише, које има архитектонске одлике различитих старогрчких периода, као и млетачког, карактеристичног по статуама венецијанских лавова, које су нас пратиле на сваком кораку.

Из центра лође пружају се ходници који воде ка малим, ушушканим парковима, а сваки од њих представља савршено место за одмор и даље планирање обиласка.

Кносос, колевка мнојске културе

Путујући ка Кнососу, упознали смо се бројним митовима овог поднебља попут легенде о Икару и Дедалу, Тезеју и најпознатијој од свих, легенди о Минотауру.

Легенда каже да је, пре него што је постао краљ, Минос затражио од бога Посејдона неки знак да ће он, а не његов брат, доћи на
престо Крита.

Посејдон послао белог бика, под условом да га Минос жртвује њему у част.

Међутим, Миносу се бик толико допао да је жртвовао другог бика, на шта га је Посејдон казнио тако што је учинио да се Пасифаја, Миносова жена, лудо заљуби у бика.

С њим је родила Минотаура, получовека-полубика.

Минотаур је с годинама постајао све агресивнији, па је позван атински неимар Дедал да изгради лавиринт у који је заробио ово митско биће.

Када је археолог Артур Еванс вршио истраживања, због сложеног комплекса палате, био је убеђен да је пронашао баш лавиринт у ком је Минотаур био заробљен.

Међутим, то није био случај: уместо лавиринта, открио је једну од најзначајнијих и најстаријих цивилизација – минојску културу, чији трагови датирају још од 3000. п. н. е.

Занимљиво је да данашња палата делимично представља реконструкцију изведену према Евансовим идејама.

То је случај и с препознатљивим, црвеним стубовима који су некада били дрвени, а данас су од бетона, по узору на приказе с фрески.

Центар палате представља правоугаоно двориште око ког су смештене свечане дворане, спаваонице и купатила.

Просторије су мале, ниских таваница, међусобно повезане бројним пролазима.

Унутрашњост палате украшена је мозаицима и фрескама, јарких боја и живих приказа.

Најпознатије од њих пренесене су у Археолошки музеј у Хераклиону и морам признати да смо били разочарани њиховим одсуством.

Иако је налазиште велико, стекли смо утисак да фали садржаја да би употпунио читав доживљај, тако да свим будућим посетиоцима сугеришемо да, осим археолошких налазишта, посете и бројне музеје у којима се чувају аутентичне творевине минојске културе.

Крај у трен ока

Како се наше путовање ближило крају, почели су и утисци да се слежу, а мисао која нас је пратила је начин нестанка ових цивилизација.

Занимљиво је да ниједна од њих није била ратоборног карактера; становништво се бавило претежно трговином, пољопривредом и примењеним занатима.

За уништење ових античких градова заслужне су природне катастрофе, које су у кратком временском периоду опустошиле ове пределе.

Верује се да је минојску цивилизацију уништио цунами, настао услед ерупције вулкана на Санторинију.

Талас је за само један дан опустошио цело острво.

За нестанак 250.000 становника Ефеса заслужна је маларија, која је, током повлачења Средоземног мора, кроз само неколико месеци однела више стотина хиљада живота.

Упркос значајном прогресу ових цивилизација, ништа није могло да их спасе од разорних, природних непогода које су их задесиле.

Само сазнање да свему може доћи крај у једном или неколико дана оставља осећај немира и стрепње који нас је данима пратио.

Фото: Приватна архива