Увек је идеја водиља

ЉИЉАНА РИВИЋ, АКАДЕМСКА УМЕТНИЦА И МОЗАИЧАР

Инспирацију проналазим свуда и у свему, поготово на мору и плажи, а волим да радим тај мој свет од измишљене јаве стављен у бродска окна која даље путују

Ако сте некада обратили пажњу на мозаик у Храму Светог Саве, онда вас је сигурно његова монументалност оставила без даха јер је тежак више од 320 тона, сачињен од 50 милиона комадића, а у његово стварање било је укључено више од 300 мозаичара. Једна од њих је и Љиљана Ривић, која је са својом екипом радила пне три године на, како сама каже, најлепшем дому посвећеном Светом Сави, у који је уложено много труда и љубави. Љиљана је мозаик- зидно сликарство завршила на Академији Српске православне цркве за уметност и консервацију. А љубав према камену, а затим и мозаику, стекла је још у детињству, одрастајући на планини Рајац и свакодневно гледајући кроз прозор у каменолом.

– Када се споји љубав према природи, камену, с неисцрпном жељом за стварањем нечег новог, тада настаје мозаик. За мене је увек идеја та која је водиља, а инспирацију проналазим свуда и у свему, поготово на мору и плажи – наводи саговорница Борбе. Да би неко могао да каже да стварно воли и ужива у свом послу, то значи да ужива у сваком његовом процесу, а за нашу мозаичарку нарочита радост и изазов је набавка материјала.

– То је својеврстан ритуал у царству камена, где време стаје. Материјал највише набављам на стовариштима за камен у Шумадији, а стаклену венецијанску пасту, коју користим као допуну за боје које нема у камену, купујем баш у Венецији – објашњава Љиљана.

Поред сакралне уметности и израде анђела и светитеља, који јој буде посебну срећу, гаји фасцинираност и према бескрајном плаветнилу, морима, тачније бродским окнима.

– Волим да радим моју поетику, тај мој свет од измишљене јаве стављен у бродска окна која даље путују и живе са неким новим људима – додаје Љиљана, уз закључак да се ипак понајвише бави сакралном уметношћу, у којој је због одређених канона који морају да се поштују уметнику много теже да покаже естетски израз, него кад је у питању неки други правац ликовне уметности.

Љиљана тренутно ради на мозаику у цркви у селу Каменица, израђујући мозаик “Седам анђела”. Иако је познато да су мозаици обилати бојама и различитим тоновима, наша саговорница не хаје да проба нешто ново.

– То је тај мали простор у ком уметник може да да своју душу, потпис и печат да би показао своју јединственост. Зато мозаик “Седам анђела” радим неуобичајено, ахроматски, са надом да ће можда ово једном постати и нови талас модерне сакралне уметности – каже академска уметница. Током две деценије рада и стваралаштва из атељеа Љиљане Ривић изашли су многи мозаици, који су потом наставили да живе неки нови живот у манастирима, црквама, кућама…

Техника без алтернативе

Слагањем разнобојних комадића камена или стакла долазимо до савршеног уметничког дела и тако настаје техника свима позната као мозаик. Мозаик има дугу традицију и још богатију историју јер први мозаици датирају још из 8. века пре нове ере у Месопотамији. Ретко која ликовна техника није променила своје основне елементе и базу од свог настанка до данас. Боје које се користе у сликарству сада можемо добити у фабрикама, хемијским реакцијама, али тешко је замислити да у фабрикама добијамо камен. У зависности од намене и периода у којим су настали, мозаици могу бити подни или зидни. Некада су се везивали само за значајне државне институције, потом и за црквену уметност. Мозаик има много разноврсних могућности (ради се од стакла или камена, саставља од истих или различитих величина каме на или стакла), али суштина је иста – ово је једина ликовна техника која се није много удаљила од природе и за коју није нађена алтернатива.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА