Scroll Top

Уз јасан циљ постиже се оно у шта се верује

uz-jasan-tsil-postizhe-se-ono-u-shta-se-ver
Сличне теме

МАРИЈА ЈЕЛИЋ, ОПЕРСКА ПЕВАЧИЦА И ИНЖЕЊЕР ЕЛЕКТРОТЕХНИКЕ

За моју каријеру може се рећи да је нестандардна због паузе коју сам направила због друге професије, али је све ишло врло природно

Многи неће видети сличности између уметника и научника. Али они заправо имају много више заједничког него што се то чини на прву помисао. И једни и други су посвећени одговорима на велика питања и приступају проблему са истом знатижељом и отвореношћу. Сваки уметник је донекле и научник, а кроз историју можемо видети да су најбољи научници били и врсни уметници. Млада оперска певачица сопран Марија Јелић уједно је и докторанд на Електротехничком факултету, те представља прави пример споја уметности и науке.

Како сте открили таленат за уметност и када почиње ваша оперска каријера?

– У седмом разреду основне школе, уписала сам експериментално одељење у Математичкој гимназији, а упоредо похађала и нижу музичку школу за флауту, касније и средњу музичку. Са 14 година уписала сам и нижу музичку школу за соло певање, а након тога и средњу. Иако се моја певачка каријера развијала, никада нисам веровала да ћу се бавити опером, мада је то одувек била моја жеља. Родитељи су подржавали моју инжењерску страну и сви моји пријатељи из гимназије желели су да упишу Електротехнички факултет, па сам се тако и ја нашла тамо. Током студија сам направила паузу с певањем јер није било могуће ускладити две професије. На крају сам одлучила да се вратим својој првој љубави и узела приватне часове код Јасмине Трумбеташ, нашег најбољег сопрана, након чега почиње моја каријера. Положила сам аудицију 2017. за Оперске студије у Народном позоришту и почела да добијам прво мале улоге, средње, на крају, и главне. Мој пут је ишао врло постепено, после годину дана имала сам прилику да ме чују разни агенти, након чега добијам ангажмане и у свету. За моју каријеру може се рећи да је нестандардна због паузе коју сам направила због друге професије, али је све ишло врло природно. Касније сам завршила мастер студије на Електротехници и, на крају, уписала докторат. Бавим се својом струком, али је опера моја прва љубав још од четврте године, када ме је мама први пут одвела на оперску представу, тада сам се заљубила у све што сам видела.

ФОТО: НЕБОЈША БАБИЋ

Како успевате да ускладите све обавезе?

– Мислим да је кључ сваког успеха врло јасно постављање циљева, краткорочних, средњорочних и дугорочних. У складу с тиме да, када имаш јасно дефинисане циљеве, твој план акције је врло јасан, врло стриктан и идеш ка том циљу, стремиш ка њему. Највећи проблем с којим се ми данас сусрећемо јесте расипање времена без икаквог циља и сврхе. Стопу ефикасности човек у току дана треба да подигне и на бази те стопе и јасно дефинисаних циљева може да постигне успех који жели и у који верује. Ако човек не верује довољно и ако његови циљеви нису у складу с његовим вредносним системом, увек ће постојати неки проблем.

Публика је имала прилике да вас чује на концерту Пласида Доминга у Београду. Где тренутно наступате и који су вам будући ангажмани?

– Немам стално запослење као уметник, радим у својој ИТ фирми, коју сам покренула по завршетку студија и која се бави сензориком и продукцијом софтвера. Певам у свим нашим операма и наступам много у свету. Наступ на спектакуларном концерту пред 10.000 људи на Ташмајдану са Пласидом Домингом је за мене био прекретница у каријери. Као неко ко је млад певач на почетку каријере, посебна част ми је била да наступам са таквим вокалом. Наступала сам и у Хрватској са светски познатим тенором Хозеом Куром, након чега сам имала солистички концерт у Карнеги холу у Њујорку, а онда и деби као Аида у Српском народном позоришту. Имам много ангажмана у свету, била сам у Азербејџану, Русији, Лондону, Љубљани, Израелу и Естонији, а у децембру имам заказане концерте у Аргентини. Тренутно спремам оперу “Дон Карлос” у Бугарској, а 1. фебруара ће бити премијера опере “Владимир и Косара” у Српском народном позоришту, дело нашег композитора нове генерације Дивљаковића.

Наступ са Пласидом Домингом за Марију је био прекретница у каријери

Како видите културу у Србији?

– Проблем који видим у нашој култури јесте доживљавање исте. Ми се и даље налазимо у једној постсоцијалистичкој транзицији. У свету се примењују у култури и опери неки капиталистички модели пословања, не постоје певачи који су на платама, продукције су доста скупе, али зато могу и за врло леп новац да се продају јер је квалитет врло висок. Код нас, нажалост, такав приступ не постоји, није у складу са нашим законима, којима свакако треба модернизација, усклађивање са европским. Суштина је у томе да наш менталитет и даље јесте такав да ми живимо у социјализму, бар што се тиче опере, кроз коју могу најбоље да гледам. Наши певачи сматрају наш модел задовољавајућим, без обзира на то колико раде, док је тај модел заправо неодржив. Оног момента када се људи запосле за стално, без обзира на квалитете и квалификације, њихов даљи развој стаје јер нису довољно мотивисани за прогрес. То је проблем који стратешки мора да се решава, он метастазира и последице тог проблема од пре 20 година осећамо данас, а у будућности ћемо их тек осетити.

Да ли мислите да је опера   довољно   популарна и доступна младим генерацијама?

– Од најранијег узраста деца и млади морају да се образују у смеру да иду у музеје, позоришта и да слушају оперу или гледају балет. Проблем је вишеслојан, по вертикали у образовању је тај да то константно и стално мора да се ради, а проблем у промоцији је, такође, врло присутан. Код нас не постоји усклађена ПР стратегија промоције опере у Србији. Ми имамо ад хок догађаје, а то су премијере и гостовања светски познатих певача, што је веома добро, али константно мора да се ради на промоцији и да се сагледавају нови аспекти, модели и трендови у опери.

Уметнички фанатик

Велики сам фан уметности, обожавам сликарство, модерну уметност, волим музеје и вајарство, а посебно књижевност, због чега много читам. Добро сам организована и где год да одем увек стигнем нешто да обиђем, по сваку цену. Приватно, такође, доста путујем, тако да је мени овај посао заправо саставни део живота, доживљавам га као животни позив. Опера, уколико није саставни део вас, можда је и не показујете на прави начин, онда ни публика не може да осети то адекватно – каже Марија.

аутор МИЉА ПОЊАВИЋ

Додај коментар: