Идеје неће доћи из видео-игара, њих ћете наћи у књигама

ВЛАДИМИР ПИШТАЛО, УВАЖЕНИ КЊИЖЕВНИК И ПРОФЕСОР, ОДНЕДАВНО ЈЕ И В. Д. УПРАВНИКА НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СРБИЈЕ

Као људска потреба, прича долази одмах после хране, сна и безбедности. Књига је школа емпатије. Човек који чита без уношења је као неко ко хоће да лампа светли без уља

Хемингвеј је саветовао младог писца да покуша да напише најистинитију реченицу за коју је способан. Можда једино кад пишу писци немају осећај да је живот негде другде. Књига је врт у џепу, али и метеор. Она продубљује и проширује наш осећај живота и омогућава нам да живимо више него један живот. Књиге нам помажу да нађемо место где је закопано наше срце и да сазнамо своје тајно име, каже на почетку разговора за Борбу Владимир Пиштало, књижевник и универзитетски професор, одскора в. д. управника Народне библиотеке Србије.

Пиштало долази са места професора светске и америчке историје на Бекер колеџу у Вустеру (САД) на чело националне библиотеке, која је свој 189. рођендан прославила 28. фебруара.

Народна библиотека није само читаоница, то је најважнија културна установа нашег језика

Дан Народне библиотеке Србије је и Национални дан књиге. Како је обележен овај важан датум у овом времену пандемије?

Присутнима се у обратила министарка културе и информисања Маја Гојковић, први потпреседник Владе у култури. Гојковићева је једном рекла да је поглед на младе људе који читају други најлепши поглед у Србији, поред погледа на Увац. И ја и библиотека смо захвални министарки на подршци. Веома смо задовољни сарадњом. Без подршке министарства веома тешко би било радити овај посао, од увећања броја лабораторија за реконструкцију средњовековних књига до градње депоа. Народна библиотека је свој најважнији дан прославила у Атријуму, а не у Великој сали, са угледним гостима и новинарима, уз музички програм. Доделили смо националну награду из области библиотекарства „Јанко Шафарик“. Обратио нам се писац Владан Матијевић. Укратко, у ванредним околностима, достојно смо обележили свој дан.

Читамо ли довољно? Како је у Америци?

Не читамо довољно ни ми ни Американци. Можда је ситуација у Америци чак и гора јер је много књига избачено из библотека у колеџима јер је простор наводно био потребан за друге ствари. Жеља ми је да радим на пропагирање књиге и читања. Никад нисам мислио да ће моја дужност бити да проналазим разлоге за читање. Читање је налажење фреквенце – узајамно прилагођавање света и себе. Млади људи често осећају да нико није са њихове планете. Они хоће да промене један туђи мучан живот у нешто што ће личити на њихов живот, у живот који могу волети и бити помало поносни на њега. Идеје им неће доћи из видео-игара. Њих ће наћи у књигама. Као људска потреба, прича долази одмах после хране, сна и безбедности. Књига је школа емпатије. Човек који чита без уношења је као неко ко хоће да лампа светли без уља.

Ви сте и одрасли међу књигама уз мајку библиотекарку и оца, који је био управник Народне и Универзитетске библиотеке у Сарајеву. Али откуда жеља да студирате права? Мада, ако се не варам, једном сте истакли да, ако бисте нешто мењали, то би било баш то, уместо права уписали бисте књижевност?

– Тачно је да замало нисам рођен у библиотеци. Мајка је већ осетила да се порођај приближава, ухватила трамвај, ишетала између полица са књигама и одвезла се у болницу. Некад ми се чини да је требало да студирам књижевност, а некад не. Можда се накнадно не колебам због саме књижевности која се, отворено говорећи, често предавала на један формалан и отуђујући начин (некад је то изгледало као организовано убијање мистерије живота), већ зато што је на сваког студента на том факултету долазило девет студенткиња.

Који су планови за будући рад Народне библиотеке Србије?

– Ми нисмо никад имали неку одређену стратегију за међународну сарадњу и било би добро да се она искристалише. Народна библиотека је члан регионалних, европских и светских удружења библиотекара. Кад прође пандемија интензивираћемо ту сарадњу. Али не чекамо скрштених руку. Ја се сваке недеље сретнем са културним дипломатом из по једне земље и разговарамо о стварима које можемо урадити заједно. Не желим да иједан важан страни писац дође у Србију, а да не дође у библиотеку. Народна библиотека није само читаоница. То је најважнија културна установа нашега језика. Она је или може бити и галерија и позориште и концертна дворана и културни центар и амбасада наше културе, место сусрета. Културно раскршће.

Аутор Сунчица Николић