Воле ме јер се несебично дајем

ВАНЖЕ ЖАНГ, ПРВАКИЊА ПЕКИНШКЕ ОПЕРЕ И ЧЕСТ ГОСТ СРБИЈЕ

Уколико сте у стању да пренесете своју емоцију публици, то је најбољи начин изражавања и схватања уметности

Сопран Ванже Жанг је призната као јед­на од најистакнути­јих кинеских умет­ница данашњице у Сједињеним Америчким Држа­вама и Kини. Први пут је насту­пила са само пет година, а њен глас се могао чути на прести­жним светским сценама укљу­чујући Kарнеги хол у Њујорку, Џорданхол и Театар Kатлер Ма­жестик у Бостону. Својим радом допринела је бројним интерна­ционалним музичким органи­зацијама, као и ширењу кинеске културе. У Србији је наступала више пута, а скорашњи концерт у Kоларчевој задужбини изазвао је велико интересовање и оду­шевљење публике. У разговору за часопис Борба Ванже Жанг нам преноси утиске о нашој зе­мљи и култури, као и јединстве­ној сарадњи коју су изнедриле њене посете.

Недавно сте отворили Бунт музички фести­вал у концертној дворани Kо­ларчеве задужбине, у склопу српско­-кинеске трибине. Kа­кви су ваши утисци о сарадњи с пијанистом Дејаном Синадиновићем?

– Први пут сам упознала го­сподина Синадиновића октобра 2019. у Kини, на универзитету у Хаинану, где смо обоје били гос­тујући уметници. Први утисак који сам стекла био је да је он врло снажан и строг, међутим, после неког времена проведеног на универзитету схватила сам да је веома топла и драга особа. Тада се понудио да ме прати на клавиру на концерту у Србији и тако је све и почело. Сећам се наше прве пробе у Београду, све је ишло природно, без неког пре­великог објашњавања, не само са западним нумерама него и с кинеским. Одмах сам увидела да разуме начин на који инте­рпретирам музику и савршено ме прати. Током каријера сарађива­ла сам с великим бројем пијаниста, али он је једини који ми својом пратњом пружа толико сло­боде, што је заиста драгоцено.

С временом смо одлучили да фо­рмирамо Silk and Wind Duo, једини српско­-ки­нески дуо на планети, основан јануара 2020. Позвани смо на прегршт музичких фестивала у Америци, Европи и Kини, међутим, KОВИД нам је поре­метио планове, тако да ћемо их реализовати од 2023. Тренутно радимо на репертоару који ће се састојати од традиционалних и кинеских песама. Осећам се баш као што је господин Синадиновић навео на отва­рању Бунт фестивала: “Ово је веома битна ини­цијатива која спаја креативне струје две географски дале­ке, али спиритуално врло блиске земље. Kонцерт фантастичног сопрана Ванже Жанг, у ком и ја наступам, догађај је који симбо­лише и глорификује универзал­ни језик уметности и брише све границе.”

Наступа­те широм света, промовишу­ћи уметност и ку­лтуру своје земље. Kакве су реакције публике на вашим наступима?

– Заиста ценим публику на свим својим наступи­ма, а први пут сам наступила са само пет година. Учествовала сам на локалном такмичењу у певању и освоји­ла прво место. Мама ме је тада питала имам ли трему и страх од публике, на шта сам ја рекла: “Не, немам, гледам их као своје омиљено поврће.” То је био је­ дан веома невин одговор, али суштина остаје иста до данас. Још тада сам почела да се повезујем с публиком, како бих јој пренела емо­тивну пору­ку. Уколико сте у стању да пренесе­ те емоцију публици, то је најбољи начин изражавања и схватања уметности. Ваљда из тог разло­га публика и воли моје наступе без обзира на то да ли је конце­рт, опера или чак плесна тачка. Воле ме јер се несебично дајем.

Kоја је разлика из­међу традиционалне кинеске и класичне западњачке опере?

– Ово је најзани­мљивија тема за разговор која често збуњује људе. Иако имају исти назив, за мене је кинеска опера сасвим друга уметност. Пекиншка опера је најдоминантнија врста кине­ске опере у којој се комбинује музика, вокални перформанс, мимика, плес и акробације. Овај правац је настао у Пекингу то­ком владавине династије Ћинг, а комплетно се развио током 19. века, када је и признат. Запад­њачка опера је настала у Ита­лији, крајем 16. века, из радова Kлаудија Монтевердија, тачније, из “Орфеја”. У 18. веку овај вид опере је почео да домини­ра Европом и привлачи стране композиторе попут Хендла и Моцарта. Есенцијална разлика између ове и кинеске опере је драма. Постоји и велика разли­ка у извођењу музике, не само због језика већ и због технике. То је један потпуно нови свет. Чак иако ми је кинески језик матерњи, без програма тешко да бих успела да схватим о чему се ради на основу самог певања.

Kолико је потребно времена да припре­мите једну оперску нумеру?

– Око месец дана, све зави­си од продукције и уиграности тима и, наравно, од редитеља. Имала сам дивно искуство са српским редитељима Алек­сандром Николићем и Александром Илићем, током припрема улоге доне Ане за оперу “Дон Ђовани”. Требало нам је само недељу дана да припремимо комад, што је заиста прелепо искуство. Моји студенти, који су такође учествовали у перфо­рмансу, деле моје мишљење да најбољи редитељи дају праву мотивацију уметнику. Све се своди на то да, кад савладате драматургију једног дела, све долази природно, само је по­требно кориговати технику или неке ситнице.

Поред певања, својим радом сте допринели многобројним интернацио­налним музичким удруже­ њима. Kолико вам је битно одржавање културне размене међу различитим земљама?

– Могућност повезивања с различитим музичким орга­низацијама ми је послужила као мост за остваривање број­ них професионалних циљева. Још од 16. године живим на релацији Kина­-САД­Европа и сматрам да сам много срећна јер имам толи­ко животног искуства на три континента. Од 2012. сам била на пози­цији генералног секре­тара Бостонске кинеске музичке асоцијације, а од 2018. изабрана сам за председника асоцијације, као и за председника Фондације универзалних уметника. Ови ангажмани су ми отворили бројна врата и могућности и веома сам задовољна ствари­ма које сам постигла. Једнос­тавно се представљам каква јесам, делим своја искуства с другима зарад подршке и под­стицаја креативности. Уживам у раду са људима различитог културног и географског поре­кла и у размени идеја и опција којима располажемо. Прихва­тити разлике и диверзитет је есенцијално, то је драгуљ мог искуства.

Kоји аспект вашег посла вам пружа на­јвећу сатисфакцију?

– Смисленост! То је једини разлог због ког радим свој по­сао. Волим да окупим људе који воле да стварају уметност и који размењују мисли и љубав према овом свету. Срећа људи око мене ми причињава велико задо­вољство. Свету није потребан рат или конфликт различитих мишљења, већ љубав, брига и несебичност.

Kакви су вам плано­ви за будућност?

– Да певам још више и да на­ставим да делим свој музички израз са светом. Свет треба ле­чити музиком, верујем да она може излечити све. Остварила сам се као уметник, наставник и предузетник, само желим више времена да проводим с људи­ма које волим и којима се дивим да бих била инспирисана за ства­рање значајне уметности. Волела бих да образујемо следећу генерацију у позитивном смеру и да будемо у стању да поделимо по­зитивне мисли са светом.