Ћале мој

АУТОРСКИ ТЕКСТ БАНЕТА БОЈОВИЋА АКА БАНЕТА САНШАЈНА

Док нисам још био верник, ћале је за мене био бог

Данас, кад сам се баш спремао да напишем текст, наставак о “депри”, зове ме буразер и каже: “Умро Сабонис В.”

Пошто нам се ћале зове Саво, а Сабонис је у своје време, осамдесетих, био најјачи непревазиђени центар Жалгириса, то је био наш термин како смо звали ћалета.

Да сад не бих бедачио, мислим да је најбоље да напишем како је он живео. Прво, док нисам још био верник, ћале је за мене био бог. Такву енергију и такву харизму, која је прштала из њега у изобиљу, нисам видео ни код кога другог у целом животу. По чему је мој ћале мени био толико значајан?

Прво и основно, што је мени највише значило, и дан-данас значи, јесте убацивање самопоуздања, вере у себе и беспрекорног оптимизма. Он је био један од оних правих родитеља који у своје дете, кроз раст и развој, убацује оне праве реченице које те касније кроз самообраћање држе и охрабрују кроз све тешкоће – да се одржиш и да идеш даље. Често ми је певао разне ратничке песме наших предака. Говорио ми је често да ја нисам џабе дошао на овај свет, да он зна да ћу да правим велика дела и да је поносан на мене, док сам ја још увек био обичан клинац и ни по чему се нисам истицао. Међутим, увек би ми, с времена на време, убацивао те реченице и програме, које је моја подсвест и те како упијала.

Пошто је био двоструки шампион Југославије у рвању и главни тренер по разним клубовима, терао је буразера и мене да идемо на тренинге и, наравно, на турнире – да осетимо праву борбу. Не оно, као, рвеш се с ортаком на тренингу и нема везе, већ, бато, турнири, па кад те сачекају животиње жељне крви, и те како крене фрка! Али фрка коју мораш да превазиђеш, да ојачаш не само физички већ и ментално, да те спреми и припреми за живот који сигурно никога није мазио.

Кад би ишли на турнире, он би са сваким својим такмичарем проживљавао сваки меч. Није био од оних хладнокрвних, напротив – увек је био до ивице струњаче и урлао из све снаге не би ли свог такмичара извукао подршком из апсолутно безизлазне позиције. Сећам се још тад, како смо мој брат и ја коментарисали коју нам он енергију уфурава кад смо пред “тушем”, чупали бисмо “мост” и држали много више и дуже отпор него колико бисмо имали снаге.

Свестан сам да сам од њега наследио ту харизму, којом зрачим кроз концерте, али кад бих упоређивао своју енергију с његовом, и даље бих био и остао “мали Бане”. Сећам се још одмалена да је био способан да истовремено ради две-три ствари. Сваки годишњи одмор би искористио да ради у Шведској месец дана, где је много раније и специјализирао. Тамо би гледао да оствари и што више ноћних дежурстава, не би ли стекао што више искуства и што више зарадио. Стално је ишао на симпозијуме и клао се с сујетним лекарима из Српског лекарског друштва. Сећам се једном приликом, кад је већ имао око 55 година, како је заћутао целу плажу. Наиме, неких седам-осам младића се међу собом гађало каменчићима у плићаку и нису марили што се ти каменчићи одбијају и погађају људе на плажи који су дошли на одмор. Значи, кад се он затрчао на њих и кренуо да урла из све снаге како их није срамота и да сместа престану, цела је плажа заћутала, а сви ови младићи су истовремено испустили камење из руку.

Да не спомињем ‘71, кад је био атентат у Стокхолму на нашег амбасадора Роловића од усташа. Ћале, као велики родољуб и резервни официр, организовао је страже с нашим лекарима да стоје испред собе где је лежао наш амбасадор јер је знао да је шведска полиција корумпирана. Тих пар дана, док амбасадор није издахнуо, увелико су почели претећи позиви усташа. Ћале је остао доследан до задње секунде, а потом стрпао нас у кола, вратио у земљу да спасе породицу. Све у свему, човек који је живео три живота.

Велики стручњак, јединствен, лаф, шмекер, зајебант, генијалац. Човек легенда. Ћале мој, ћале мој.