Битлманија је вечна

The Bestbeat, бенд посвећен музици Битлса, прославља пунолетство

Наша публика је свих узраста, од младих, који откривају песме настале пре него што су им се родитељи родили, до њихових бака и дека, који су се уз неки од тих хитова и упознали на игранци

Један од најутицајнијих и најпопуларнијих музичких бендова у историји Битлси био је активан само једну деценију, али је и за тако кратко време постао глобални феномен, чије се песме и данас слушају, анализирају и хвале.

Након његовог распада 1970. појавиле су се бројне групе њима у част (трибјут групе), које су се трудиле да сачувају њихову музику и, кроз своје наступе, оживе дух и звук чувене четворке из Ливерпула.

Један од таквих бендова, који већ 18 година успешно помаже фановима да доживе музику коју су волели, јесте и The Beatles Tribute Band – The Bestbeat, чију данашњу поставу чине Душан Живановић (као Ринго Стар), Тадија Телесковић (Џон Ленон), Дамјан Дашић (Пол Макартни) и наш саговорник Марко Ћалић, који се представља као Џорџ Харисон.

Ко је дошао на идеју да оснујете групу?

– Идеја је потекла од Дамјана. На ББЦ је гледао документарац о Недељи Битлса (Беатлес Њеек), фестивалу посвећеном Битлсима у Ливерпулу, где је први пут видео потпуно костимиране бендове и пожелео да окупи екипу за такав бенд.

Знао сам да је велики познавалац и љубитељ њихове музике, што је веома важно за овакав пројекат, због чега никада нисам сумњао у успех.

Прва постава је окупљена 2005. и из ње смо остали само Дамјан и ја.

Како објашњавате феномен дуговечности група попут Битлса и чињеницу да публика с радошћу прихвата и њихове трибјут групе, међу којима је и ваша?

– Историја популарне музике је имала свој залет, који су покренули Чак Бери, Литл Ричард и други, врхунац који је достигао Елвис Присли и своју експлозију – Битлсе, која је довела до “великог праска” нових извођача и развоја поп културе, односно група попут Квина и Абе.

Битлси су од првог албума до завршетка концертних активности стигли за свега три, четири године.

Оставили су огроман број феноменалних песама које се деценијама врте широм планете, а отуда и потреба људи за уживањем у тој музици
уживо, у музици у форми позоришне представе.

Резултат те потребе су трибјут бендови.

Да ли сматрате да и данас постоје неке групе или извођачи који су толико вољени и популарни да ће се и на њих чувати сећање на овакав начин?

– Не верујем да нови извођачи имају такав утицај. Не зато што су лоши него, једноставно, зато што је врхунац те поп културе прошао, барем
засад.

Ко претежно чини вашу публику?

– Наша публика је буквално свих узраста.

Од младих, који узбуђено откривају песме настале пре него што су им се родитељи родили, до њихових бака и дека, који су се уз неки од тих хитова и упознали на игранци.

Млади дају енергију, а старији озбиљност целокупној атмосфери.

На нашим наступима можете видети како цела позоришна сала игра и пева у исти глас, дајући тој музици неки нови живот.

Ту је и концерт за децу на Коларцу крајем јануара, који је тек лудница, у најпозитивнијем смислу.

Колико је тежак ваш задатак, где, поред вокалних способности, морате да будете и добри имитатори? Да ли сматрате да је то што радите теже него радити нешто потпуно своје?

– Трибјут шоу је нека врста позоришне представе, тако да изискује и елементе глуме, сценографије, костимографије… Има својих изазова, али
ми то не доживљавамо као нешто тешко или лако.

Једноставно, ако хоћеш да радиш ово, ради га од главе до пете.

Сви наши костими су уникатни, шивени по мери и у току наступа се пресвлачимо и по неколико пута.

Приватно нисам неки фан ни штикли ни перика, али за наступ се чак и шминкам.

Наш Пол је дешњак, који је научио да свира бас левом руком (попут правог Макартнија, прим. нов.) да би визуелно био уверљивији.

Сваки детаљ је важан. Сви у бенду имамо и такозване ауторске бендове (Magic Bush, Ortodoks Kelt, Tingo) и то је прича за себе, али не и много
другачији приступ.

Лично волим када је музички наступ помало и театар.

Имали сте прилику да и сами наступате на фестивалу Недеља Битлса у Ливерпулу, имали сте турнеју и по Француској, сваке године наступате широм Србије. Која су вам најдража места на којима сте до сада наступали, а ко најбоља публика?

– Публика је супер свуда јер су људи који воле Битлсе, генерално, кул људи.

Најдража места, свакако, јесу она историјска, где смо обележавали годишњице наступа Битлса, попут Каверн клуба (Cavern Clab) и Касбах
клуба (Casbah Club), где смо упознали њиховог првог бубњара Пита Беста у Ливерпулу, затим Palais de Sports у Паризу, где смо свирали на
50-годишњицу њиховог наступа, Обертауерн у Аустрији, где је сниман филм Help али и многи други.

Све бине су нам драге и радујемо се што ћемо, поред ових старих, посетити и неке нове.

Ове године ваша група прославља пунолетство. Да ли постоје неки посебни планови за обележавање јубилеја?

– Нисмо још ништа испланирали, мада постоје неке идеје.

Свака година у раду овог бенда је донела нешто ново, тако да верујем да ни ова неће бити другачија.

Надамо се новим салама, дворанама, али и повратку публици, која нас је већ гледала.

Сада се спремамо за нову турнеју по Француској, а на лето нас очекују и приморски наступи у Котору, Херцег Новом, Поречу, Новиграду… Не држи нас место и често смо на путу, а публике ће бити јер Битлси су вечни.

Да ли имате неку песму, период или албум који заједно најрадије изводите?

– Неписано правило је да не постоји најбоља песма и омиљени члан Битлса, али мени је, можда, омиљен период 1965-66. и албуми Rubber Soul и Revolver и звук мерзибита с раних албума…

Мада, и психоделија има своје моменте… а тек Abbey Road!

Шалим се, сваки период и албум има нешто своје, по чему је супер.

Које су вам неостварене жеље, а на која досадашња достигнућа сте најпоноснији?

– Волео бих да направимо турнеју по Америци и да свирамо на местима на којима још нисмо били.

Упознали смо много сјајних људи из шоу-бизниса, поготово из тог доба, пријатеља и неких сарадника Битлса.

Оно на шта сам свакако најпоноснији јесте чињеница да и после оволико година постојимо, путујемо и трудимо се да будемо још бољи.