Деда Ђока легенда

АУТОРСКИ ТЕКСТ БАНЕТА БОЈОВИЋА АКА БАНЕТА САНШАЈНА

Мој прадеда је био громада, врло јак и снажан, али никад није злоупотребљавао те црте, напротив, блистао је цртама доброте

Здраво, добри људи. Kоначно да завршимо с овом темом. Можда се толико продужила из разлога колико је много има у овом тзв. савременом добу. Kолико год да је велики проблем у животу, шта год да човека мучи, да то само мало дуже потраје, ево је, депра куца на врата.

Елем, у прошла три броја смо спомињали колико је важан оптимистичан ум, побољшани тонус личности, елиминисање суморних мисли, које утичу на психосоматске поремећаје, на емоције колико имају јак психо-физички утицај. На крају сам споменуо о пријатном ишчекивању.

Е ту бих се радо надовезао једним од безброј примера о пријатном или оптимистичном ишчекивању.

Овде се ради о човеку који, на крају своје радне каријере у 65. години никако није могао да се помири да је то заиста крај. Газда фирме му је уредно дао отказ и човек у том тренутку почиње да пада у никад већу депру. С обзиром на то да је у души и срцу велики верник, чистог морала, тог дана, док је шетао улицом, стигао га је неки спокој у смислу да ништа не треба да се брине, да ће све бити у реду и, стварно, после кратког времена човек добија позив од друге фирме да настави да ради свој посао у струци. Сада има 69 година и каже да се осећа никад боље и зна “да оно најбоље тек долази”.

Е то је, бато, оптимистичан ум! Батица га је рекао онако како би свако живо биће требало да мисли и говори.

Ту се мени рађа једна мисао из свега овог наведеног. Докле год живимо чистије својим мислима и речима и делима, дотле смо у хармонији са собом и околином. Ту су много мање шансе за сметње које би омеле наше жеље. Што мање лажемо и мажемо себе и друге, што су нам вибрације душе, ума и срца чистије и светлије, уверен сам да нам се трипут лепше враћа, а и обрнуто, недајбоже.

Једном приликом сам чуо коментаре два лика, од којих је први рекао: “Ух, па кад бих ја то успео, био бих ко Свети Сава”, док је други лик искоментарисао слично: “Ја бих био као Наполеон Бонапарта.”

Да, лако је писати о томе, тешко је успети у томе. Ал’ ОK је, није фрка. Два корака напред, један назад, па лагано.

Најзад, мени најдражи и врло једноставан метод за превазилажење депре јесте да научимо да волимо људе и да ми помажемо да се они ослободе своје депре.

Основа овог метода је да ће наша депра проћи ако отклонимо туђу. Овом методом више не мислимо само на себе, а кад волимо људе довољно да заборавимо сопствене сморове и примимо срцу њихове проблеме, наши сморови и депресија нестају.

Могу слободно навести као пример свог прадеду. Звали су га деда Ђока. Он је био громада од човека. Врло јак и снажан, који никад није злоупотребљавао те црте, напротив, блистао је цртама доброте. Увек би се налазио људима кад би имали неких проблема или клонули духом. Цело село, заједно с околним селима дуж Топличког краја, волело га је и респектовало. Иако је његов рођени брат био народни посланик у Kраљевини Југославије и имао најлепшу кућу у крају, сви би долазили код деда Ђоке кад би био неки проблем у селу или појединачно.

Једноставно, исијавао је неком добротом и чупао људе из разних ситуација.

Kажу да, кад је умро, никад није било више људи на сахрани да му ода последњу почаст. Деда Ђока – легенда тог времена.

Kао закључак могу прво да упутим себи, па и другима, “да волимо људе и да помажемо”, то даје највећу срећу, чак и онда кад је живот тежак и болан.

ФОТО: LIVEPRODUCTION