Глумац највише учи уз велике писце

ИВАН ТОМИЋ, ДРАМСКИ УМЕТНИК, ВОДИТЕЉ И СТЕНДАП КОМИЧАР

Волим да се бавим личним истраживањем у глумачком процесу, али ми је изузетно важно да то и публика разуме и препозна

Пресрећан сам што ће филм “Не играј на Енглезе” напокон угледати мрак биоскопа и што ће коначно прича у коју смо кренули пре неколико година имати финале какво заслужује. У исто време сам и тужан што један од “Енглеза”, наш брат са сцене и из кадра, Марко Живић, није више с нама. Али сва тројица смо заједно на платну и радујем се што ће публика моћи да види Марка у једној од најзрелијих улога које је остварио. Верујем да је то довољно за глумца, да од њега остане светлост у биоскопском мраку, каже у разговору за Борбу Иван Томић, један од тројице главних јунака филма који 12. маја стиже у домаће биоскопе. Филм у режији Слободана Пешића, по сценарију Владимира Ђурђевића (по чијем тексту је годинама играна и истоимена представа у БДП), прати тројицу дугогодишњих пријатеља Булета (Иван Томић), Пиксија (Марко Живић) и Пауна (Данијел Сич), које повезује заједничка страст према клађењу на резултате утакмица енглеске фудбалске лиге. Током само једног полувремена, прелазећи из комедије у драму и назад, неизвесност резултата ће избацити ненадано на површину сав прљав веш њиховог односа.

На светској премијери филма на прошлогодишњим 56. Филмским сусретима у Нишу Ивану Томићу додељена је Повеља за изузетну мушку улогу. Осим у овом филму, Томића имамо прилику да пратимо и у актуелним серијама “Тајне винове лозе”, “Убице мог оца” и “Убице испод златног бора”. Позоришна публика га поред комичних улога памти и по драмама “Зечја јама”, “Јастучко” и Кад су цветале тикве”. Добро се снашао и као водитељ емисије “Булевар Б92”, а све већи број гледалаца долази и на његове стендап наступе, у којима посебно ужива.

“Не играј на Енглезе” је прича о животу, углавном подређеном кладионици, али и пријатељским односима, пороцима… Иако је у питању комедија, из филма можемо и нешто научити”?

– Они који су гледали представу знаће, они који ће гледати филм видеће да се, заправо, ради о тројици пријатеља из детињства, дугогодишњих пријатеља који су пасионирани кладионичари. Играју на енглеску лигу и сва тројица су тог дана одиграла исту утакмицу, али је свако одиграо другачији исход. Осим тога, свако је, на неки начин, свој живот ставио на коцку. Имају дугове, нерешене брачне односе, нерешене приватне породичне односе и од исхода те утакмице доста тога у њиховом животу зависи. То је разлог да се оно што се нагомилало у том пријатељству разреши тог дана. Не бих превише да откривам, али рећи ћу да њихов однос веома дуго траје, још од основне школе, и тог дана се мења.

На Глумачким сусретима у Нишу прошле године додељена вам је повеља за изузетну мушку улогу. Колико вама значе награде и признања?

– Значе ми, волим награде. Предивно је када публика или еснаф препознају ваш рад и одлуче да вас награде и потврде да за њих то има смисла. Волим да се бавим и врло личним истраживањем у глумачком креативном процесу, али ми је изузетно важно да то публика разуме и препозна, да то стигне до великог броја људи. Срећан сам што сам добио ту награду из још једног разлога. Награда је послужила и да мало скрене пажњу на наш филм, који није имао толико новца уложеног у маркетинг, те је дошао помало као аутсајдер међу неке филмове за које се већ претпостављало да ће покупити награде због уложеног новца и звучних имена. Ненадано је добио велику пажњу публике, а ја награду, што ми је веома драго.

Делује да вам сваки жанр иде од руке. У ком се најбоље осећате?

– Увек се трудим да у улози нађем човека који се нађе у одређеној животној ситуацији и зато гледам да се одатле органски дешава жанр. Жанр не може да се стави споља, већ то нешто, што се баш том човеку дешава, бива водвиљско или трагикомично или драматично. Не оптерећу­јем се жанром, већ желим да видим шта се дешава са одре­ђеним човеком у одређеној дра­мској ситуацији. Ко, шта, како, зашто, куда, чему, то су питања која постављам себи.

Помоћу које улоге сте на­јвише научили о послу којим се бавите?

– Глума се највише учи кроз велике текстове, велике улоге, кроз значајне драмске текстове с великим писцима. Играо сам много тога, много различитих представа и жанрова. Насту­пао сам у позоришту за децу, за одрасле, конвенционалном, неконвенционалном, комерци­јалном, алтернативном, обра­зовном програму и на радију. Имам и стендап комедију. Разно искуство, али глумац највише учи с великим писцима. Могу рећи да сам уз Брехта доста научио, затим уз представу “Не играј на Енглезе”, с обзиром на то да је одиграна 300 пута пред пуном салом и да је сваки пут била свежа. Доста сам научио и уз Мартина Макдону и његов комад “Јастучко”. Мислим да се највише учи кроз Шекспира, Ну­шића и сличне велике писце.

Верује се да је један од задатака уметника да критикују друштво. Има ли критика данас смисла?

– Задатак уметника није да критикује друштво. Уметник не може да промени друштво и не треба то да ради. Мислим да то није његова дужност. Мислим да је задатак уметника, глум­ца, да прочита драмско дело, односно сценарио, и да одгово­ри на поменута питања: ко, за­ што, како и чему. То је довољно. Наш рад ће произвести некакве последице, на то не можемо да утичемо. То је скидање одговор­ности грађана са себе. Ја не могу променити друштво говорећи Нушића. Нушић је био паметан човек и, ако смо ми довољно па­метни да га прочитамо и добро и паметно играмо, то је наше. Шта ће даље бити, не знам. Али то није мало.

Који период у животу сматрате прекретни­цом?

– Основна школа, средња школа, почетак рата, одла­зак у војску, упис на акаде­мију, прва љубав, запослење, сусрети с разним људима, редитељима, разни послови. Читање различитих књига, гледање одређених филмова, поједине представе. Ништа не бих специјално издвојио као неку ствар која ме је посебно променила. Сваки мали разго­ вор чини да утичемо једни на друге на неки начин, као и да мењамо једни друге.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: EDEN ROCK PRODUCTION