Господ нам све диктира

Николај Бурљајев, глумац и аутор документарца о Андреју Тарковском

Филм о великом пријатељу и блиском сараднику припремао је ,,62 године, од мог првог сусрета с њим, када сам био 14 годишњак“

Један од најистакнутијих савремених руских уметника, родоначелник угледног филмског фестивала Златни витез, покретач и вођа Културног фронта Русије, члан Државне думе Русије Николај Коља Бурљајев (77) боравио је недавно у Београду, као гост 71. Мартовског фестивала, где је приказан његов играно-документарни филм ,,Господе, осећам присуство твоје“ о Андреју Тарковском (1932-1986).

Бурљајев је сарађивао с Тарковским као главни глумац у ,,Ивановом детињству“ (1962), а потом и у епском класику ,,Анреј Рубљов“ (1966), где је играо звонаревог сина Боришку. Сценарио за оба филма написао је Андреј Кончаловски, такође велики филмски стваралац.

На питање како је дошао на идеју да сними филм о свом блиском пријатељу, вишедеценијском сараднику, легенди руске и светске кинематографије, Бурљајев каже за Борбу да га је, заправо, припремао 62 године, од првог сусрета с њим 1961, када су га као 14-годишњег дечака извели пред Тарковског на кастинг.

– Од тог тренутка, од тог сусрета, прихватио сам Андреја у своје срце и интуитивно схватио да је преда мном посебан човек, геније. То се видело у његовим очима, у свему. Ту је, жив, шали се, пева песме, али у очима се види да је на неком другом месту. И ето, 62 године ја сам ишао ка том филму – започиње причу Николај Бурљајев.

После филма ,,Андреј Рубљов“ почео сам да говорим да је Тарковски верујући човек, иако нисам имао потврду; она је стигла касније

Ваш филм нам открива Тарковског у једном посве новом светлу, као дубоко верујућег човека. Како сте ви спознавали тај део његове душе будући да се за живота није отворено изјашњавао по овом питању?

– Почело је тако што сам кренуо да пишем дневник после филма ,,Андреј Рубљов“, да све бележим, сваки сусрет с њим. Схватао сам да је то битно. И, ето, испоставило се да су ми добродошли ти моји записи о Тарковском, моја дубока убеђеност да је он био истински верник. Након филма ,,Андреј Рубљов“ почео сам свим новинарима да говорим да је Тарковски верујући човек иако нисам имао доказе за то јер о вери, о Христу, о богу, никада нисмо разговарали. Ипак сам тврдио то и чекао потврду, због неког свог осећаја и разумевања Андреја. Потврда је дошла након што је Андреј отишао с овог света. У његовим дневницима сам прочитао молитву: ,,Господе, осећам да ми се приближаваш. Осећам твоју руку на свом потиљку и само тежина грехова мојих и злоба у души мојој ми не допушта да творим вољу Твоју. Верујем, Господе, и желим да видим свет и људе онакве каквим си их ти створио. Ништа не тражим, Господе, помози и опрости!“

Све се спојило, добио сам потврду. Када се прошле године приближавао јубилеј, 90 година од рођења Андреја Тарковског, обратио сам се министарству културе да снимим филм о њему.

На литургији у Дечанима осетио сам нешто што никада нисам, ни пре ни после тога

Требало је много труда да се проникне у душу великана. Како вам је то пошло за руком?

– Веома често редитељи, писци, композитори говоре: ,,Ја сам написао књигу, ја сам компоновао симфонију…“

Па ниси ти написао, него се преко тебе остварило што је прорекао Господ. Јер право стваралаштво је способност да се прихвати импулс Господа, да се он оствари преко тебе. Господ нам све диктира. Ја нисам знао да ће филм тако испасти, нико то није знао. Када сам показао филм најближим људима Тарковског, његовој сестри Марини, рекла ми је: ,,Нисам мислила да ће филм бити такав.“

Ни ја нисам знао. Филм се рађао дан за даном, јављале су ми се слике, све се дешавало спонтано. На пример, једна од главних сцена у филму је погружење малог Андреја у воду, кад он плива под водом. А како је до тога дошло, тога није било у сценарију? Допутовали смо у родни крај Тарковског, у Завражје, идемо по обали Волге и водич нам говори: ,,Тамо, на Волги, 300 метара од обале била је кућа Тарковског, она је потопљена“. То ме је дотакло и помислио сам да треба да снимимо свет Тарковског, који је отишао под воду. То сам рекао свом сниматељу, коредитељу Дмитрију Черницову, веома талентованом човеку: ,,Дима, морамо
да снимимо погружење, где он види свој потопљени дом!“

Њему се то свидело и то је један од кључних делова филма. Нисмо мислили да ће филм бити играни, требало је да буде документарни. А испао је играни филм.

Веома рано стекли сте велику глумачку славу дечјим улогама у култним филмским остварењима. Како сте доспели у тај свет?

– Случајно… Али код Господа нема случајности. Нисам желео да будем глумац, иако су моји деда и бака били глумци. Деда је био комичар, а бака је глумила у драмама, тако да ми је то већ било у генима, а надаље су биле околности. Сећам се, 1959. враћам се кући из школе (имао сам 13 година), идем центром Москве и неки младић ми прилази и каже: ,,Дечко, дођи овамо, требаш ми.“

Каже ми да је редитељ, да завршава кинематографски факултет и да читаво лето тражи таквог дечака. Ја сам га пажљиво саслушао и питао га да ли има документе, а он се насмејао и дао ми свој индекс. Отварам и читам: Андреј Михалков (Кончаловски). Тако је све почело. Питао сам Андреја зашто је баш мене зауставио на улици, а он ми одговара: ,,Улицом је ишао анђео.“

Кажем му да сам му толико захвалан, да ми је одредио судбину. Гледајући у Андреја Михалкова Кончаловског, пожелео сам да постанем редитељ, као он, јер он је био диван редитељ већ тада, са 22. Али, додао бих, да није било сусрета 1959. са Андрејем Кончаловским, можда бих срео Андреја Тарковског 1960. То је морало да се догоди.

Имао сам 13 година кад ме је Кончаловски зауставио на улици и понудио ми улогу

Мало је познато да сте Косово и Метохију посетили међ у првима након званичног прекида сукоба 1999. Како памтите то путовање у свету српску земљу?

– Заиста сам желео да одем на Косово и замолио сам нашег амбасадора у Београду да ми помогне да стигнем тамо. Одговорио ми је да не може да ми гарантује безбедност. Али десило се да су се моји српски пријатељи договорили с Кфором да нас прате и чувају. Било је то невероватно путовање, прво путовање културних личности, нас три Руса и шест Срба. Сећам се како смо се возили аутобусом, нас девет и италијанско наоружано обезбеђење. На прозорима су биле завесе. Речено нам је да их не померамо јер, ако Албанци виде да су ту Руси и Срби, свашта може да се деси, а Италијани немају наређење да пуцају и убијају.

Возили смо се тим аутобусом са завесама и нашем руском редитељу белоруског порекла Михаилу Пташуку је све то досадило. Отворио је путну торбу, извадио флашу белоруске вотке и дао Италијану. После 15 минута смо скинули све завесе и певали ,,Тамо далеко“. Ето, тако је било. Био је то тренутак инспирације и откривања истине.

Током вашег недавног боравка у Србији били сте у прилици да се сусретнете с патријархом Порфиријем. Како је протекао тај сусрет?

– Рекао сам му да сам у животу био на много литургија. Сваке суботе и недеље сам у цркви. Али, само у Дечанима сам осетио нешто што нисам никада, ни пре ни после тога. Тридесет монаха је живело, а мислим да и сада тако живе, под стражом италијанских војника, које убијају Албанци.

У тренутку када сам ја био тамо, већ су убили 21 италијанског војника, који чувају монахе. И они су у том тренутку могли да излазе изван зидина манастира само у пратњи Италијана. Стигли смо у пет ујутру у Дечане на литургију, коју ћу памтити до краја живота. Сећам се да је у неосветљеном храму, где је била само слаба јутарња сунчева светлост, владала тишина. Тридесет српских монаха, обучених у белу одећу, летели су по храму као анђели, ходали, молили се. Посматрао сам их и то је за мене била главна литургија. Тих 30 монаха приносе себе као жртву Христу. Могу да буду убијени сваког тренутка, они то знају и служе Господу. Отишао сам с Косова са уверењем да ће, с временом, оно поново куцати као српско срце.

Ово није био ваш први сусрет са патријархом?

– Не, с њим сам се сусретао и раније, у Манастиру Ковиљ, кад је тамо био игуман. Он ме је подсетио да смо се срели три пута. Имали смо веома једноставну, братску комуникацију, задивљујућу, од срца срцу. Разговарали смо о веома важним тачкама за живот српске и руске цркве и њиховој интеракцији јер сам у руском парламенту, по промислу божјем, ја тај који је одговоран за контакте између државе и Цркве. Предложио сам да преко Државне думе спроведемо неке заједничке програме за српску и руску цркву, уз подршку државног буџета. Ту идеју је патријарх благословио и ја ћу, када се вратим у Москву, радити на томе.

Аутор Мила Милосављевић

Фото: Станислав Милојковић