Гостовање представе Романа Николића „На дну океана постоје неки свјетови“ у Хартефакт Кући

У недељу трећег марта у Хартефакт Кући од 20 часова можете погледати гостовање представе „На дну океана постоје неки свјетови“, ауторски пројекат Романа Николића у сарадњи са извођачима Анитом Матић Делић, Франом Машковићем и драматушкињом Ољом Лозицом

Хартефакт овим гостовањем наставља да негује своју програмску целину Гости у Кући, којом доводи у Београд, у Хартефакт Кућу, успешне и награђиване представе из региона које немамо прилику често да видимо у другим позориштима, с посебним нагласком на представе независне сцене.

Представа „На дну океана постоје неки свјетови“, у продукцији удружења Артерариј из Загреба, настала је према мотивима Еурипидове „Медеје“ при ц̌ему је у представу дискретно уграђена прикупљена документарна грађа о случајевима инфантицида. Главни протагонисти ове представе, као и у оригиналном предлошку, и даље су Јасон и Медеја, али у визији и режији Романа Николића, Медеја више није чаробница, ц́ерка колхидског краља Ејета, нити је Јасон вођа Аргонаута. У савременом свету они су један уобичајен и готово ни по чему посебан брац̌ни пар, који не обавља никакве јавне и друштвено одговорне дужности. Они су брачни пар с двоје деце који живи у породичној куц́и с лепо уређеном окуц́ницом у самом центру града, али попут Еурипидових јунака, они су такође и брац̌ни пар ц̌ија је „љубав“ сплетом акумулираних животних искустава довела обоје до тац̌ке лома, тац̌није до разилажења у визији будуц́ности.

У овом лавиринту богатог и сложеног љубавног односа гледаоце води сложен металептиц̌ки наративни оквир који Романо Николић суптилно гради сударањем интензивних глумачких креација с поетским сликама у амбијенту руиниране, напуштене породичне куће. У том простору мешају се тренуци садашњости с тренуцима прошлости, мешају се недосањани снови, неизговорене опаске, замерке, али и мноштво успомена на љубав, срећу, испуњење и међусобно поверење. У том простору брачних игара установљују се савремени Јасон и Медеја, обоје огорчени на свој начин. Обоје доведени до граница преиспитивања које води у кризу идентитета. Шта уопште значи успоставити и изградити себе на темељу односа с другим? Или како би савремена Медеја рекла „Која сам то ја – када сам само ја? Када нисам ничија жена, ничија мајка, кћер. Која сам то ја – када сам само ја? И јесам ли икад била само ја? Тко сам заправо – ја? Тко сам ја без – ти и ја? Тко сам ја без – ми?“ – Оља Лозица, о представи.

Представа траје 75 минута.