„Хероји Халијарда“ су круна моје каријере

Радош Бајић, глумац, сценариста и редитељ

После више од 70 година једноумља проговорили смо о теми из скривене, забрањене историје српског народа о којој се много година није смело ни зуцнути

Глумац, сценариста и редитељ Радош Бајић иза себе има безброј филмских и телевизијских остварења, којима је оставио траг у српској кинематографији.

Недавно се поново нашао у улози редитеља на филму „Хероји Халијарда“, историјској драми која је привукла велику пажњу публике и медија због несвакидашње теме – акције спасавања савезничких пилота иза непријатељских линија у Другом светском рату, уз логистичку подршку Југословенске краљевске војске у отаџбини под командом Драже Михаиловића.

Главни јунаци су два брата у сукобљеним војскама Мирко (Никола Ракочевић) у четницима је, а Сретен (Вучић Перовић) у партизанима, док њихов отац (Жарко Лаушевић) покушава да заштити најмлађег сина (Чубрило Чупић) да се не прикључи ниједној војсци. Сценаристи филма су Радош Бајић, Синиша Ковачевић и Страхиња Маџаревић.

На филму „Хероји Халијарда“ радили сте пуних пет година. Да ли он круна ваше каријере?

– Склон сам да верујем да сте у праву. За 50 година рада прошао сам много тога, као глумац, играо сам преко 100 улога, као сценариста, радио сам велики број ТВ серија и играних филмова и, на крају, у последњој етапи мог професионалног рада, као редитељ, урадио сам пројекте који никога нису оставили равнодушним. Ипак, „Халијард“, према продукцијском обиму, значају и резултату, круна је моје каријере.

Рекао бих, и по теми коју обрађује. Поред величанственог дела хуманости, племенитости и доброчинства Срба, који су у пролеће и лето 1944. од сигурне смрти спасли преко 500 савезничких авијатичара чији језик нису разумели, желео сам да испричам причу о катарзичним и братоубилачким поделама које су током Другог светског рата располутиле српски народ. Уз снажну поруку – да се таква несрећа више никада не понови.

Колико је било тешко представити овакву тему на један веродостојан и непристрасан начин?

– У продукцијском смислу, „Халијард“ је пројекат који се ради једном у животу. Наш филм је збиља монументалан и, што је врло важно, тачан, поштен и честит. Ових дана је и филмска критика то запазила, а чувени српски историчар др Предраг Марковић је написао „да је ‘Халијард’ најбољи историјски филм 21. века“. То су велики комплименти који истичу управо веродостојност и непристрасност с обзиром на контроверзе које прате филм јер смо, после више од 70 година једноумља, проговорили о теми из бункера такозване скривене, забрањене историје српског народа, о којој се много година није смело ни зуцнути.

Колико је било тешко направити глумачку поделу и које све вештине су млади глумци морали да поседују?

– За успех сваког пројекта најважније су две ствари: добар сценарио и добар кастинг. Много анализирам, мучим се и сагледавам предности и мане сваког кандидата за одређену улогу. Могуће да је због тога једна од основних вредности „Хероја Халијарда“ ризница изузетних глумачких остварења. Посебно смо водили рачуна о страним глумцима који су се одлично уклопили и дали потребну аутентичност филму попут Стивена Мура и Пола Креса. Такође, веома сам бринуо о младим глумцима и дебитантима, међу којима бриљирају Чубрило Чупић и Теодора Драгићевић.

Тражио сам од свих да се психолошки и физички припреме за снимања, коју су била изузетно тешка и напорна. Што се вештина тиче, основно је било да многи глумци науче перфектно да јашу – због чега смо годину дана пре прве клапе организовали обуку у школи јахања.

Инцидент на Сарајево филм фестивалу је одјекнуо читавим регионом. Упркос томе, амерички амбасадор Кристофер Хил је доласком на свечану премијеру подржао „Хероје Халијарда“. Да ли ће седма уметност икада успети да се дистанцира од политике?

– Што се тиче бесомучног напада на наш филм на Филмском фестивалу у Сарајеву, где није ни приказан, већ само представљен инсертом на комерцијалној презентацији за стране емитере и дистрибутере, могу да кажем да су пуцали у срце слободи говора и уметничког изражавања. Напали су филм који нису ни видели, што довољно говори о мотивима који су политикантски и националшовинистички јер им, изгледа, смета све што је српско.

Упркос свему, сигуран сам да ће „Халијард“ победити. То показују махом веома позитивне стручне критике и изузетне реакције публике. Добро сте запазили да је веома важно што је амбасадор Хил видео филм и, ако није претенциозно да кажем, што нас је након гледања охрабрио и дао позитивне оцене. Ми немамо другог избора, осим да афирмишемо позитивне примере пријатељства са америчким народом, притом, никада не заборављајући страшне неправде које су нам учињене, пре свих оне из 1999. када су нам тоне НАТО бомби сручене на главу. То никада не смемо да заборавимо, али живот мора да иде даље…

Постоји ли још неки историјски период или догађај који бисте волели да екранизујете?

– Верујем да је дошло време да мало успорим. Није ме напустио радни елан, креативни и стваралачки мотив, али сам се уморио од мноштва нових почетака. Ипак, ако ме здравље буде послужило и ако се стекну услови, пре него што купим штапове за пецање и објавим крај каријере, урадићу можда још понешто.

Мој прадеда Обрен Бајић је 1915. у одбрани Београда погинуо на дорћолској калдрми. Помишљам да сам, можда, дужан, да снимим филм о мајору Гавриловићу и одбрани Београда 1915, која је јединствена у свету. Нажалост, верујем да ће то бити тешко могуће јер ветрови не дувају у том смеру, уз факат да смо ми, Срби, веома склони амнезији и забораву, а и ја све мање имам снаге да се борим с ветрењачама.

Привилегија је радити са породицом

Ваша продукцијска кућа „Контраст студио“ је породична фирма. Колико вас породица инспирише?

– Привилегован сам што радим са сином Недељком, ћерком Јеленом, зетом Пеђом и снахом Ивоном. И данас, као када смо почињали животну борбу моја супруга Милена и ја, заједно с њима разговарамо у ком смеру треба да се креће наша продукција. Породичне компаније су темељ напретка и развоја друштва у целини.

Ми следимо те примере и притом обезбеђујемо егзистенцију великом броју филмских радника, аутора, глумаца, уметничких сарадника  техничког особља, што није само уметничка већ и социјална димензија нашег деловања. Све то ме чини у значајној мери поносним – јер уметност је важна ствар – али и без хлеба нашег насушног се не може.

Фото: Контраст студио