Императив успеха јe неподношљив

СТРАХИЊА БЛАЖИЋ, ПОЗОРИШНИ, ФИЛМСКИ И ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ГЛУМАЦ

Мислим да је важно да све што радим буде разноврсно, да задаци буду комплексни и захтевни јер сам и сам такав. Стално од себе тражим више и трудим се да освајам простор који још нисам

Када се укрсте наша очекивања и очекивања других од нас, човек се нађе у великој пресији, постаје инхибиран, анксиозан и дисфункционалан за живот, а камоли да ствара нешто. Важно је да постоји неки рад, труд и сумња у здравим оквирима, који ће бити конструктивни покретачи у циљу напретка да би на крају само постао човек. Данас у капиталистичком систему вредности се о том успеху “бити човек” скоро и не говори. Успех се перципира искључиво по томе како се котирате на тржишту. Тај императив успеха је неподношљив, неуспех се третира као нешто неприхватљиво. Неуспех је заправо најближи успеху. То што си издржао и превазишао неуспех је главни предуслов за успех, започиње разговор за Борбу Страхиња Блажић, позоришни, филмски и телевизијски глумац.

На трећој години академије добио је улогу у филму “Бићемо прваци света”, уз који га је публика и заволела. Гледали смо га и у популарним серијама “Група”, као Станислава Игњатовића, “Швиндлери”, где је тумачио лик дилера Косте, као и у филму “Лихвар”, а однедавно се на ТВ екранима појавио и у серијама “Феликс” и “Црна свадба”, у којој тумачи лик Марка Стишића у прошлости.

“Црна свадба” је привукла велику пажњу публике, постала је једна од најпопуларнијих серија. Какви су ваши утисци?

Када сам добио сценарио Страхиње Манџаревића, прошао сам кроз свих десет епизода у даху. На прво читање сам имао утисак целине, која је компактна и занимљива. Мислим да је мистерија која прати влашку магију на овим просторима додатно заинтересовала гледаоце. Такође, било ми је интересантно на који начин су две паралелне приче (прошлост и садашњост) деловале јединствено. Драго ми је да сам сарађивао са Немањом Ћипранићем, који је био врло посвећен и предан у раду.

Глумили сте у и серијама “Швиндлери” и “Група”, у филму “Лихвар”, а потом сте нас изненадили хумористичком драмом “Феликс”, која се поприлично разликује. Где се боље сналазите?

Не сматрам да ту има поларизације, не бих то посматрао на такав начин. Бавим се глумом због свега што она носи, а то подразумева и једно и друго. Без хумора не бих могао да живим, то је један од главних постулата мог идентитета и бића. Нажалост, чини ми се да га многи потцењују. Хумор је озбиљан покрет бунта, начин мишљења којим се боримо са својим страховима, комплексима и фрустрацијама. Он постоји да би се одржало здравље духа и да би се изнова побеђивала смрт. Мислим да је важно да све што радим буде разноврсно, да задаци буду комплексни и захтевни јер сам и сам такав. Стално од себе тражим више и трудим се да освајам поростор који још нисам. Генерално, било које стваралаштво не покреће оно што јесте него оно што би могло да буде.

Филм “Бићемо прваци  света”  учинио  вас је препознатљивим међу публиком. Да ли вам је то најдражи пројекат?

– Не могу да издвојим ниједан. Све пројекте памтим по људима које сам упознао, с којима сам сарађивао и дружио се. “Бићемо прваци света” јесте један од мојих првих великих пројеката и значајан ми је због много чега. Радили смо, путовали и дружили се, а нарочито памтим то што сам на трећој години академије, након пет дана снимања, стао у кадар са Џоном Севиџем, који је заиста једно велико име.

Бавите се и синхронизацијом дечјих цртаних филмова. Како је дошло до тога и због чега сте се одлучили на то?

– Одувек сам желео да се опробам у томе. Добро су ми ишле имитације, а с обзиром на то да сам јединац, одувек сам био осуђен да забављам себе тако да је синхронизација била сублимација свега тога. Почео сам недавно и радио сам цртане “Бакуган”, “Бејблејд” и “Винкс”, али сам најпоноснији на “Пин Код”. Пин је пингвин, немац, луди научник. С њим сам имао највише простора да направим неку већу трансформацију, па ми је било много забавно. Још један од мотива су ми деца родбине и пријатеља, која прате те цртаће, али и чињеница да може да се научи много тога јер се сналазиш искључиво говорним апаратом. Немаш друга средства, осим свог гласа, а притом мораш да будеш занимљив и држиш пажњу. Осим тога, велики сам фан цртаних филмова и надам се да ћу у будућности радити и неки дугометражни.

Шта можемо да очекујемо у наредном периоду?

– Тренутно сам у преговорима за неке пројекте који ће се реализовати следеће године. Прија ми што сам се после дуже паузе вратио у позориште, где сам недавно имао премијеру “Госпођице Јулиље” у Мадленијануму, а постао сам и део екипе представе “Петријин венац” у Атељеу 212. Почетком јануара требало би да буде преми- јера филма Огњена Јанковића “Златни дечко”. Филм се бави фудбалском тематиком, талентованим младим фудбалером кога сви менаџери јуре и покушавају да га искористе. Играм једног од тих менаџера. А за бу- дућност… Полако. Идем корак по корак, без великих планова и очекивања, што не значи да немам циљ ка ком идем.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ