Scroll Top

Постпорођајна туга је нормална

postporodjajna-tuga-je-normalna
Сличне теме

Tеме о којима се мало прича

Васпитани смо да се подразумева да своју децу обожавамо од првог минута, што код многих парова ствара конфузију јер се они тако не осећају, стиде се и плаше осуде околине

Фото: Миодраг Поповић

Панел-дискусија “Емоционални изазови првих дана родитељства о којима се мало прича”, одржана крајем јуна у Београду, послужила је као основ за даљу разраду ове важне теме, која често представља табу међу родитељима.

Податак да у Србији чак 75 одсто жена искуси тзв. беби-блуз, односно постпорођајну тугу, која остане непримећена, говори нам о недовољној информисаности будућих мама и тата о овоме.

Која осећања су потпуно нормална, када престају то да буду, коме се треба обратити за помоћ након порођаја и када, открива у разговору за
Борбу др Мирјана Мићовић, педијатар у Дому здравља Стари град.

Када говоримо о родитељству, које су то теме о којима се мало прича?

– Младе мајке и очеви су највише збуњени и уплашени од емоција које их преплављују када се беба роди.

У теорији, оно што су слушали од својих рођака јесте да се свака жена рађа с мајчинским инстинктом, а мушкарац с очинским.

То значи да се трудница још пре порођаја заљубљује у своју бебу, а да отац, заједно с њом, одмах након рођења развија безусловну љубав према детету.

Ретко се говори о томе да се мајчинство и очинство развијају кроз време, кроз интеракције родитеља с дететом, али и између самих родитеља, да у свему томе активно учествује дете и да до безусловне љубави долази касније, а код појединаца никада.

Васпитани смо да се подразумева и да је очекивано да своју децу обожавамо у тој мери већ у старту, што код многих парова ствара конфузију јер се они не осећају тако, стиде се да то признају и плаше се осуде околине.

Ова емоционална збуњеност код већ психички осетљивих особа може довести до појаве постпарталне депресије и психозе, којој могу бити изложене и мајке и очеви.

Шта заправо представља “беби-блуз” и које емоције су потпуно очекиване и нормалне након порођаја?

– Због хормонског дисбаланса, који је потпуно нормална појава у трудноћи и након порођаја, бабињаре су склоне “оправданој тузи и бризи” за новорођенче, поготово ако је реч о прворотки.

Несналажење око бебе, превише информација које им се пласирају од породице и њихов презаштитнички став могу довести до осећаја мање вредности и губитка самопоуздања младе мајке.

На сву срећу, ово траје само две-три недеље и поклапа се с лаганим успостављањем хормонске равнотеже, као и са стицањем искуства и рутине око неге детета.

pexels

Како да направимо разлику између постпорођајне туге и депресије?

– “Беби-блуз” траје две-три недеље након порођаја, а симптоми постпорођајне депресије се пролонгирају и продубљују уколико се не
реагује на време.

Да ли постоје категорије мама које су подложније депресији од других?

– То су маме које су имале трауматичан живот пре трудноће или саму трудноћу, маме оболеле од психичких болести или болести зависности, емоционално преосетљиве и ниског самопоуздања.

Сигурно да постоје и други разлози за појаву постпарталне депресије и никада не говоримо о једном изолованом узроку, већ читавом спектру.

Када је прави тренутак да се обратимо лекару за стручну помоћ?

– Што пре се обратимо за стручну помоћ, то ће опоравак бити бржи и ефикаснији.

Веома велику помоћ у томе породици може пружити добро едукована и информисана патронажна сестра, која свакако обилази новорођенче у првих месец дана.

Такође, важна је правовремена информисаност парова у школама родитељства о свим евентуалним ризицима по њихово психичко здравље, едукација о томе како разликовати “беби-блуз” од озбиљнијег психичког поремећаја, коме да се обрате, како да се снађу, реагују када то примете и слично.

Шта бисте саветовали женама које ће први пут постати маме?

– Свим будућим мамама саветујем, пре свега, да раде на свом самопоуздању у току трудноће.

У потпуности да освесте ново стање у ком се налазе и да се, кроз стручну едукацију, припреме за улогу маме.

Саветујем их и да не верују причама које им пласирају “искусне мајке”, већ да о свему добро размисле и сваку одлуку усклађују са својим потребама, навикама и ставовима.

Предлажем им да од свог дома, с партнером или без њега, створе сигурно уточиште за бебу и себе, да покушају да функционишу као мала локална заједница која има своја специфична правила, законе и потребе, као и да не дозволе да им ту равнотежу ометају људи са стране, без обзира на то у како блиским рођачким и пријатељским односима с њима били.


Cпој медицине и емпатије

Заговорник сте холистичког приступа медицини. Како бисте најједноставније објаснили шта он подразумева?

– Холистички приступ у медицини значи да, када посматрамо једно људско биће, морамо узети у обзир све нивое његовог постојања, а то није само физичко тело и психа.

Једно људско биће дефинише његов емоционални и духовни свет, као и његово социјално окружење.

Здрав човек је избалансиран на свим овим нивоима, уме да се носи с проблемима и стресовима и лако прелази из нижег у више енергетско стање.

Код таквих особа имунитет је очуван и јак, а оне су способне да, користећи личне и природне ресурсе, у случају болести можда уопште не користе медикаментозну терапију.

Уколико је пак користе, она на њих делује много ефикасније и брже него код осталих. Да би се људско биће довело у овакво хармонично стање, није лако.

Код многих је то дуготрајан процес, често и болан јер му претходи преиспитивање себе, личних квалитета, односа с другим људима и слично.

Искусан лекар који има холистички приступ већ на првом разговору с пацијентом препознаће на ком нивоу је највероватније дошло до поремећаја и које очуване снаге треба покренути, освестити и усмерити ка критичном подручју.

Холистички приступ је више саветодаван него практичан, осим ако није укључена конкретна медикаментозна или физикална терапија.

Он не подразумева искључивост лекара, већ емпатију и прихватање с разумевањем свега што од пацијента дође као информација.

Лекар који има холистички приступ лечењу мора да прође кроз дугогодишњу личну праксу исцељивања сопственог бића да би био способан за адекватан рад с другима.

pexels

Базална терапија

Бавите се и базалном терапијом. Каква је то медота и коме је намењена?

– До пре три године сам била један од два базална терапеута у земљи, у међувремену смо колегиница и ја радиле на обуци дефектолога за ову методу и данас постоји 30 лиценцираних базалних терапеута.

Базална стимулација је метода стимулисања успаваних сензомоторичких подручја, пре свега код деце рођене под ризиком, али и код одраслих након тешких повреда, оштећења нервног система, аутизма, деменције, Алцхајмера и слично.

Веома је ефикасна метода за интеграцију комплетног физичког и психонеуролошког система, те је препоручујемо и код ендокринолошких и психијатријских обољења.


 

Додај коментар: