Scroll Top

Крхка душа није више могла

krhka-dusa-nije-vise-mogla
Сличне теме

Одлазак једног од највећих српских глумаца Жарко Лаушевић (19. 1. 1960. – 15. 11. 2023)

Подлегла је ранама и отишла у непознато да тамо коначно нађе свој мир…

Са Снежаном Богдановић у представи „Мачка на усијаном лименом крову”, фото: Борбина архива

Жарко Лаушевић преминуо је 15. новембра у Београду у 64. години, после дуге и тешке болести. Рођен је 19. јануара 1960. на Цетињу. Факултет драмских уметности завршио је у Београду. У театру је дебитовао 1981. улогом Тибалта у “Ромеу и Јулији” у Народном позоришту, а на филму 1982. у “Савамали”. Био је члан Југословенског драмског позоришта од 1982. до 1994. У том, али и другим позориштима остварио је незаборавне улоге у представама “Позоришне илузије”, “Баал”, “Муке по Живојину”, “Ваљевска болница”, “Кањош Мацедоновић”, “Мачка на усијаном лименом крову”.

Оставио је неизбрисив траг и у југословенској и српској кинематографији, остваривши преко 30 улога (“Шмекер”, “Догодило се на данашњи дан”, “Браћа по матери”, “Официр с ружом”, “Бој на Косову”, “Сиви дом”, “Боље од бекства”, “Нож”). Био је један од најхаризматичнијих, најпопуларнијих и најбољих глумаца своје генерације.

Трагични јунак

– Жарко је био у многим стварима јединствен, имао је јединствен таленат, јединствену уметничку снагу, која га је као цунами носила кроз живот, непрестано се саплићући о његову крхку и танану душу. У том необичном споју настао је један, надасве необичан, живот. Као да је неко виши од нас у њему изабрао јунака савремене античке драме кроз чији ће нам живот осликати време у којем смо живели и још живимо. Кроз такав живот

Жарко је суверено носио улогу трагичног јунака једног злог времена. Радио је то као и све – достојанствено, мушки и људски. Ипак, његова крхка и лако ломљива душа то више није могла да издржи. Подлегла је ранама и отишла у непознато да тамо коначно нађе свој мир – рекао је на комеморацији одржаној 20. новембра у ЈДП Драган Бјелогрлић.

А о каквим се ранама радило?

Жарко Лаушевић је 31. јула 1993. у Подгорици, када су његовог брата и њега напали локални младићи, из пиштоља усмртио Драгора Пејовића (20) и Радована Вучинића (21). Осуђен је на 15 година затвора због прекорачења нужне одбране. Казну је издржавао у затворима у Спужу и Пожаревцу. Након што му је казна два пута смањивана, пуштен је на слободу 1999. и убрзо након тога напустио земљу и одселио се у Њујорк.

Међутим, у поновљеном поступку Врховни суд Црне Горе донео је правоснажну пресуду, осуђујући га у одсуству на 13 година затвора. Председник Србије помиловао га је децембра 2011. Иако је отад остварио неколико великих улога (“Сенке над Балканом”, “Корени”, “Време зла”, “Хероји Халијарда”, “Калкански кругови”, “Воља синовљева”, “Руски конзул”…), кобни пуцњи од 31. јула 1993. прекинули су једну блиставу филмску и позоришну каријеру, готово јединствену у југословенском глумишту.

Да ли је зависило само од њега?

Опраштајаћи се од Жарка, глумац Светозар Цветковић се на комеморацији присетио догађаја са снимања филма “Нож”, који се одиграо непосредно по Жарковом изласку иза затвора, а пред пут у Америку, где је отишао, страхујући од крвне освете.

– Снимали смо финалну сцену у селу Хум у Херцеговини, надомак Дубровника, летњег дана 1998. Сцена међусобног препознавања браће, раздвојене и вером и породицом, па спојене у последњем рату, била је важна и емотивна. Завршавамо, крећемо ка комбију. Макадамским путићем пролазимо крај разјапљеног дела порушене железничке станице. Корачамо заједно до плоче на каменом зиду. Црним словима је уклесано: “На овом је месту 31. јула 1993. граната усмртила мог сина”, пише име и његовог најбољег друга, па његово име. Плочу поставља отац, тај и тај.

“Видиш”, каже ми Жаре, “Овај датум на плочи исти је дан када сам и ја убио два човека у кафићу у Подгорици, а отац који се потписује на плочи исто се зове као један од очева убијених младића. Снимам овде цео дан. То ми не да мира.” Отћутасмо и одосмо у тишини ка Требињу. Никад више то нисмо споменули. Кад год видим финалну сцену из филма сетим се ове приче, мог осећања и запитаности шта се у том дану склопило у несрећним младима на железничкој станици Хум са судбином мог пријатеља и 20-годишњака из Подгорице. Моја докторка каже да је људски организам саздан да живи 160 година. Све чинимо да буде краћи. Докле ћемо стићи, зависи само од нас. Да ли је зависило само од Жарка – запитао се Светозар Цветковић.

Испричао је још један детаљ из њиховог заједничког дружења прошле године:

– Знаш, рекох Жарку, негде с почетка деведесетих ишао сам код једног човека и он ми је рекао једну ствар. Та се ствар тицала моје прошлости, коју је непомитно погодио, а потом и моје будућности, у којој је досад понешто и промашио и, најзад, мог судњег дана, а да га и нисам питао.  Кад смо полазили од њега, била је ’91/92, он нас упита: “Знате ли ви Жарка Лаушевића?” Како не. “Ја вас молим да му кажете да ми се јави. Врло је важно. Морао бих да га видим.” Мирно ме је гледао Жарко, као да се у причи радило о неком другом, а ја сам био нервозан: “Ја ти то нисам рекао, мислио сам да не треба, да је то глупост, па ипак, осећао сам се све ове године одговорним што те нисам упутио да му се јавиш.” Жаре изусти, прилично мирно: “Било их је најмање 15 који су ми поручивали да им се неизоставно јавим да имају нешто важно да ми поруче, о судбини прорекну. И ником се нисам јавио.”

Као Милош Обилић, фото: Борбина архива

Њихово је да мрзе, моје да се кајем

Лаушевић је пред пут у Америку, у првој исповести у којој је проговорио о трагичним догађајима из 1993. за недељник НИН, рекао:

– Од оштећених не тражим да ми опросте. Знам да то не могу јер сам себи не опраштам. Само бог то може. Њихово је право да мрзе. Моје је право да се кајем што не могах другачије. У цркви увек упалим три свеће. За оца и њих двојицу. Ако сам грешан што ово рекох, грешан сам и према оцу. Мора бити да смо нешто тешко згрешили сва тројица. И њих двојица и ја, па нас је бог тако саставио 31. јула ’93. Да њих казни мојом руком, мене њиховим главама.

О свом животу написао је четири бестселера: “Година прође, дан никад” (2011), “Друга књига” (2013), “Све прође, па и доживотна” (2018) и “Падре, идиоте!” (2022). Иза себе је оставио супругу Аниту и троје деце: Асју, Душана и Јану. Кремиран је 20. новембра на Новом гробљу у Београду, а од њега су се опростили колеге, пријатељи и бројни грађани.


Последњи поклон

Кадар из филма „Нож”, фото: Борбина архива

Обележавали смо црвеним круговима датуме његових долазака, а кад се преселио овамо, радосно смо зацрвенели читав календар. Узбудљиво је био сазнање да ће Жарко, после дугог странствовања, поново живети овде, с нама, у нашој временској зони, без реда летења, без испраћаја и журбе.

А ево, отишао је заувек, брже но икад и на дуже но икад и немамо снаге да овај одлазак прихватимо. Наговестио га је његов поклон публици са сцене Мтс дворане пре десетак дана. Не би Жарко био Жарко да није наслутио близину свог одласка нити би Жарко био Жарко да га та слутња није натерала да из болесничке постеље убеди лекаре да се поклони публици на премијери филма (“Хероји Халијарда”, прим. нов.).

Уз повике и скандирање из сале, опраштао се последњим снагама од своје публике и светала позорнице, стајао је у благом наклону, у сјају њему својствене доброте, насмешен, сетан, осветљен својом благошћу и лепотом. Док су га запљускивале салве аплауза, у очима су му титрале искрице узбуђења и притајеног бола.

Као да је тим дугим поклоном поделио с овим светом осећање да су прошле и године и дан је прошао и све, па и доживотна, и ево, поручивао је, благо повијен према публици: “Ево, управо пролази и живот, само сам га за тренутак замолио да застане, да се и њему, вечерас, опроштајно поклоним.” (…)

Следио је шесетосмашки слоган “Будимо реални, тражимо немогуће”. Тако је играо све, и на сцени на екранима и у животу – тражио је немогуће јер је и сам био далеко изнад могућег. Тако је и живео. Суровом анализом самоиспитивао је свет и своју савест, да с њом изађе на чистину, да је мучи проверавањем детаља, да је линчује сумњом да је његова ситуација убрзала смрт ближњих.

Тако је издржао неколико хиљада дана у простору који укида сваки други идентитет, осим затвореничког. Написао је да ту издржљивост захваљује, осим најближих и родбине, и бризи пријатеља чије је посете очекивао као поклон с неба, а и сам је био пријатељ ком се за љубав нисмо могли довољно одужити.

Тако је успео да се, како бележи у својој књизи, сликајући портрете, у том простору осећа као неко друго биће, да уз све недаће остане уметник, осетљив, благ и осећајан, интелигентан, проницљив и мудар, на начин старински, а чист и нежан као дете и да, упркос свих зала, горљиво сачува крхко биће љубави и наде.

Сурова је неправда што је прекинут у замаху ка високо цењеним резултатима људске и уметничке зрелости.

Редитељка Вида Огњеновић

Део говора са комеморације


Фото: Весна Лалић

Додај коментар: