На проблеме гледај мирније главе, вугле или вангле

АУТОРСКИ ТЕКСТ БАНЕТА БОЈОВИЋА АКА БАНЕТА САНШАЈНА

Кад је ум хладнокрван, тада може да почне да функционише ефикасно

Ево, дошли смо и до четвртог дела приче о душевном миру. Да не бих, као у прошлом броју, почињао набрајањем шта сам све спомињао у ранијим текстовима, овог пута само ћу се надовезати тамо где сам стао. Дакле, пред крај прошлог броја смо начели праксу названу “агресивно активирање” или, другим речима, “престани да хистеришеш”. Кад се примени агресивни активизам и кад се конструктивно приђе проблему, почиње да се стиче душевни мир. Ум се хлади и излази из стања хистерије. А кад је ум хладнокрван, тада може да почне да функционише ефикасно. Сврха ума је да размишља, што не може кад је напет и нервозан. Душевни мир је од практичног значаја јер ослобађа ону душевну снагу која производи конструктивне резултате. Уз унутрашњи мир можемо ефикасно да се изборимо с кризним ситуацијама.

Ако не дозволимо да нас покрену емоције, можемо да размишљамо. Моћ контролисаног размишљања неизмерно је велика. Иначе, има један батица који поседује врло практичну контролу над емоцијама: никад се не наљути док не прође 24 часа. Он научно анализира проблем и пушта да се његове узавреле емоције охладе. У међувремену визуелизује себе како се контролисано суочава с њим, моли се за савет и разматра све стране проблема на објективан, непристрасан и научни начин. Готово увек после та 24 часа успева да се избори са ситуацијом, не падајући у ватру. Чак се помиње у једном делу да проблем третира доброћудно и расположено. Ово последње кад сам прочитао био сам у фазону: “Е јесте баш, причам ти причу.” Где је то нормално да човек на проблеме гледа доброћудно и расположено?! Буквално сам се спрдао с том нонсенс реченицом. Фазон, е, ај, дај да имам што више проблема да будем јос доброћуднији и расположенији. Ух, како ме усрећују проблеми, ова књига пршти од мудрости, ха-ха-ха-ха… сад ћу само да срљам у проблеме и да се константно јежим од среће… И тако, пролазило је време и после, кад бих се полако вратио на тај део мирније главе, вугле или вангле, почео сам полако да капирам шта је писац хтео да каже да бих, за кратко време, почео да се дивим тој реченици. Тако нешто ми никад не би пало на памет. Цела моја реакција је била по мом изворном програму из Блока, где сам одрастао као производ средине и после све по инерцији. Да не скренем сада много с теме, ал’ баш зато сам кренуо ка самоосвешћењу и самоспознаји. Отргнути се од старих програма у којима, ако останемо, тапкаћемо у месту до краја живота. Не желим звучати сурово, ал’ то је чиста истина. Колико год будемо више радили на себи, толико ћемо више и напредовати у духовном развоју, што је најбитнији смисао нашег живота у овом тродимензионалном свету. Зато и пишем ову јавну колумну јер знам много паметних и интелигентних младих људи којима не треба много да схвате да од “локо” приче нема ништа.

Многи су се и пре мене одавно пробудили и кренули да стичу највеће вредности овог живота. Ако моје колумне успеју да упале варницу макар и код само једног човека да се пробуди, тргне од лошег друштва, батали гудру и ишчупа из шупљих прича рекла-казала, цео труд неће бити узалудан. Елем, да се вратим где сам стао, код те фамозне реченице да на проблеме треба гледати доброћудно и расположено. Колико је, у ствари, човек у предности за решавање било ког проблема кад је на том степену свести. Ја лич- но сам још далеко од тог нивоа и питање је да ли ћу икад бити, али велики је напредак код сваког од нас, кад нам налете такве неке, у почетку, неприхватљиве информације, да их не одбацимо као неприхватљиве, већ убацимо у ум да сам шљака и обрађује ту причу. Ако треба и данима, док ми нешто друго радимо, да би нам се, у неком тренутку, та информација просветлила кроз разум. Некад ми буде криво колико има много људи који су толико везани за материју и само оно што виде, научени да верују јако ограничено, не желећи да прихвате колико тога има непроваљеног у овом свету. Поготово она реченица: “Ја сам такав и то је то”, да се чак и пале колико су доследни себи и својим ограниченим принципима, у фазону “ја сам јак карактер”, и тиме блокирају да им се шири свест, да лакше елиминишу негативу, нервозу, да лакше стекну и одржавају унутрашњи мир и, самим тим, да буду срећнији у животу.

Наставиће се…