Неопходан је баланс између савршенства и слободе

НЕНАД КАНИНСКИ, ПИЈАНИСТА И МАСТЕР СТУДЕНТ НА УНИВЕРЗИТЕТУ УМЕТНОСТИ ФОЛКВАНГУЕСЕНУ

Не постоји универзално решење на путу ка перфекцији, али баш у томе и јесте чар уметности

Улога уметника и ствараоца кроз читаву историју била је да покаже да је човек створење божанског порекла. Данас, као и у време старог Рима, људи се диве гладијаторима-спортистима, потпуно не видећи чињеницу да један просечан образовани музичар дневно у вежбању проведе времена исто колико и они. Њихов пут до успеха подједнако је изазован и захтева огромну посвећеност, одрицање и труд. Млади пијаниста Ненад Канински, иако је више пута сам пожелео да одустане, истрајао је захваљујући својој снажној вези с музиком. Клавир је почео да свира с пет година, а убрзо након тога његов таленат је био примећен.

– Након завршених припремних студија у Бечу размишљао сам да ли заиста желим да наставим, да ли сам довољно добар, али се догодило да ме је у класи желела професорка Милана Чернијавска, један од најцењенијих педагога у Европи, што је одредило мој даљи пут. Музика је део мене, па извесно не бих био срећан да сам се определио за нешто друго – говори за Борбу млади уметник.

Која су ваша прва сећања на музику и шта је пресудно утицало на одлуку да јој се професионално посветите?

– Када покушам да оживим најранија сећања везана за музику, схватам да је то, заправо, била нека врста унутрашње потребе које тада и нисам био свестан. Одувек су ме интригирали предмети на којима сам могао да произведем звук, па чак и опруга на старом троседу. Са две године сам се забављао на клавијатури за децу. Касније, када сам научио да читам, нисам се одвајао од књиге “Твоја прва књига о музици”. Чак и ноћу сам је држао испод јастука. Када сам напунио пет година, почео сам да свирам клавир. Имао сам срећу да ме је на слави рођака чула како певам и упутила на професорку Јелену Гостовић. Она је постала мој први професор, ментор и музички узор. Уз њу сам прошао нижу и средњу музичку школу. Није било лако ускладити редовну и музичку школу, такмичења и наступе. Више пута сам пожелео да одустанем, али је моја веза с музиком била толико снажна да, једноставно, нисам могао.

Иза вас је низ успешних такмичења. Да ли и данас имате трему када седнете пред жири?

– Такмичења су данас у музици неминовна, самим тим, током школовања, и обавезна, мада не морају увек бити мерило нечијег квалитета извођења. Морамо узети у обзир да представљају својеврстан стрес за музичара јер није лако свирати пред комисијом која прати сваки тон, покрет и лови вам грешке. Ипак, стрес има и позитивне стране, усмерава вас ка унапређењу технике. Стална тежња ка перфекцији вас, између осталог, формира и афирмише као уметника. Али, и поред свега, чини ми се да на такмичењима нема довољно простора за личну интерпретацију с обзиром на наметнуте критеријуме који умеју да буду ригидни. Афирмација ради остварења будуће успешне каријере младог пијанисте не би требало да се своди на пуко учествовање на такмичењима јер ту се умногоме губи лични печат и неретко се испољава емотивна дистанца према композицији. Као и у животу, и у музици је неопходан баланс између жеље ка захтеваној перфекцији у техници извођења и уметничкој слободи. Не постоји универзално решење на путу ка савршенству, али баш у томе и јесте чар уметности. Она нас нагони да, пре свега, спознамо себе, да се кроз музику емотивно испољимо да бисмо искреношћу дошли до публике.

С обзиром на то да сте тек на почетку каријере, да ли већ имате неке конкретне планове или професионалне циљеве за будућност? Где видите себе за 10 година?

– Имам много планова и надам се да ћу успети да их остварим. Између осталог, видим себе као универзитетског педагога. Инспирише ме рад с талентованим младим људима и сматрам да могу много тога да им пренесем. Наравно да ћу развијати концертну каријеру, првенствено кроз камерну музику, али и солистичке наступе. Верујем да ћу једног дана бити у могућности да оснујем фондацију за помоћ талентованим младим музичарима из Србије. Овде има много талентованих музичара који због недостатка новца и контаката не успевају да се афирмишу.

Које је место музике у данашњем глобализованом друштву? Постаје ли музика тек звучна позадина за свакодневне активности или још има места за посвећено слушање?

– Чини ми се да ће озбиљна музика с временом постати привилегија малог броја “херметичних” слушалаца. То је оно на шта сви параметри тренутно указују у вези с такозваним глобализованим друштвом. Данас се тражи да се врхунски, светски познати уметници одричу своје земље и силом им се намећу политички ставови с којима се они не слажу. Штавише, бивају уцењени губитком радних места. Искрено се надам да ће тренд такозване глобализације успорити, а тиме и класична музика доживети поновну ренесансу! А што се посвећеног слушања тиче, оно је и сада веома често заступљено међу све отуђенијим људима. Довољно је бацити поглед на улицу или јавни превоз и видећете да већина, поготово младих, људи носи слушалице и забавља се мобилним телефонима, слушајући неку своју музику! Надам се да ће међу њима бити све више оних који слушају класику. Подједнако је важно да буде више и оних који ће их научити како се ужива у њеним тајнама.

аутор МИЉА ПОЊАВИЋ

ФОТО:ПРИВАТНА АРХИВА