Нисмо се испричали, господине глумац

ПОСВЕТА ПРВАКУ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА , ВЕЛИКОМ УМЕТНИКУ БОРИСУ КОМНЕНИЋУ 1957-2021.

Био је даровит у свему. У истрајном дружењу, у бежању у самоћу, у нежности за своју кћер, у оданој чврстини пријатељства, у љубави за изабране и за случајне, у одашиљању добрих и лоших вести и у дискретном боловању…, навела је редитељка Вида Огњеновић

Након дуге и тешке болести 6. марта у 64. години у Бео­граду преминуо је Борис Комненић, првак драме Народног позори­шта у Београду и признати те­левизијски и филмски глумац. Публика памти сваку његову улогу, али она која је обележи­ла његову богату каријеру, без сумње, остаје лик Саше Гузе По­падића у култној серији “Бољи живот”.

МОЈЕ ЈЕ ДА ИГРАМ

Рођен је 29. марта 1957. у Пу­ли, а по завршетку гимназије уписао је Факултет драмских уметности у класи професора Предрага Бајчетића. На сцени националног театра дебитовао је 1981. улогом Грка у предста­ви “Афера љиљак”, три године касније постао је и стални члан ансамбла Народног позоришта, а последњи премијерни наступ на сцени матичне куће имао је 2014. у Нушићевој комедији“На­ родни посланик”.

Моје је да играм, а не да при­чам, говорио је Комненић.

­ Могу да играм млађе, могу да играм старије, а могу да иг­рам и своје године. Дакле, дос­ та сам практичан избор за неког редитеља јер могу да покријем широк простор. Налазим се у годинама које су заиста веома захвалне за глумца… Могу да радим и комедију и трагедију и драму. Једноставно, кажем вам, практичан сам и лак за одржа­ вање ­ истакао је Комненић пре десетак година у разговору за позоришне новине Лудус.

Током богате и успешне кари­јере одиграо је запажене улоге не само у Народном позоришту већ и на сцени Атељеа 212, БДП, Мадленијанума, Битеф театра, Позоришта “Бошко Буха”, Зве­здара театра, ЈДП… Овенчан је многим признањима, међу ко­јима су и награда “Раша Плао­вић” и награда града Београда за позоришно стваралаштво. Публика га памти и по улогама у серијама “Сиви дом”, “Горе­ доле”, “Лифт”, “Лисице”, “Вра­ тиће се роде”, “Монтевидео, бог те видео”, “Синђелићи”, “Пет”, “Жигосани у рекету”, али и по оним које је остварио у филмо­вима “Тајванска канаста”, “Бал на води”, “Т. Т. синдром”, “Сјај у очима”, “Кад порастем, бићу Кенгур”, “Седам и по”, “Читуља за Ескобара”,“Фалсификатор”…

Биоскопска публика има при­лику Бориса да гледа у филму “Једини излаз”, а она крај ма­лих екрана гледаће га и у сери­ји “Време зла”. Последњу сцену Комненић је снимио пре мање од месец дана, играјући Стеву у серији “Колегинице”.

На вечни починак у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду испратили су га најближи чланови поро­дице, али и бројни пријатељи и колеге. Комеморација је прет­ходно одржана на Великој сцени Народног позоришта.

­Далеке 1975. полагао се при­јемни испит за ФДУ први пут у новој згради. Ужи избор је завр­шен и комисија је заседала. Томе присуствује и Бата Миладино­ вић, руководилац дечје драмске трупе при Радио Београду. Сви чекају резултате. Људи који стоје иза мене пресрећу Бату и питају како је било.“Ма никако”, одго­вара Бата. “Па ко је примљен”, “Ма један дебели и два ћорава педера”. Дебели је био Младен Андрејевић. Млађа је ускоро смршао, а ми ћорави смо скину­ли други део одреднице чим смо стекли наклоност две најлепше плавуше на академији. И остали смо, како је то прецизирао Петар Божовић, Ћора и Ћорке ­ казао је на почетку глумац Радован Ми­љанић и потом, између осталог, истакао и да је Борис непореци­во био најдуховитији човек међу глумцима на овим просторима.

ДРАГИ ПРИЈАТЕЉУ, КУМЕ…

Ако бих морао да бирам изме­ђу крутости и хедонизма, постао бих зависан од хедонизма само да бих био у његовом друштву, друштву које је све нас који смо били бар мало уз њега учинило бољим, срећнијим и радоснијим људима. Сад остају само туга и лепа сећања. Драги пријатељу, драги куме, драги Борисе, хвала ти за све што си учинио за нас. Бог да ти душу прости и нека ти је вечни спокој. Боже дај ­ пору­чио је Миљанић, док је редите­љка Вида Огњеновић подвукла да је Комненић био даровит у свему.

­ У истрајном дружењу, у бежа­њу у самоћу, у нежности за своју кћер, у оданој чврстини пријате­ љства, у љубави за изабране и за случајне, у одашиљању добрих и лоших вести и у дискретном боловању. У свему томе пома­ло сам, али потпуно свој, бри­так и надмоћан… Ни у животу ни у глуми није тражио пречице. Глумио је, као што је и живео, од једног до другог изазова, не­себично, вртоглаво, журно ­ на­вела је Огњеновићева.

Дирљиво је о куму говорио и глумац Небојша Дугалић. Бојим се да у овом тренутку нико не уме ни да замукне до­вољно тихо ни да изусти ишта довољно да заличи на тебе, мој драги куме, и на токолико те во­лимо и колико нам значиш. А и како говорити и ћутати о смрти оног који нас је цео живот учио како се умире од смеха… Све верујем да ћеш нам, колико већ сутра, свима послати поруку, тријумфално задовољан како си излажирао сопствену коме­морацију, а као разлог за свој не­долазак на исту наводиш неки од својих ремек ­изговора. Имао сам синхроно пливање, почео ми је фешн вик, трка на шти­клама и слично. Све мислим да ћеш изаћи на сцену и захвалити на сахрани о државном трошку. Као и на могућности да у Алеји заслужних грађана са виђени­јим покојницима водиш паме­тне разговоре. Зато, учини нам свима, бани нам однекуд да се смртно наљутимо на тебе зашто си се с нама оволико неслано на­шалио! Говорити или ћутати о теби сада значи бирати између неподношљивог и немогућег. А све када бисмо сасвим заћу­тали, из нас би само говорило све шта си нам био, а поготово оно што нисмо с тобом стигли да испричамо… Куме мој драги, била је таква радост бити твој кум. Хоћу да верујем да си се са­мо одметнуо или отиснуо, како би вероватно волео да назовеш свој одлазак. Тако сада небу и анђелима завидим на теби. Нека те молитве наше прате и нека ти је сретно одредиште. У загрљај Христов у радост приспео, а ви­шњи ти се Јерусалим у векове радовао ­ закључио је Дугалић, а потом се Народним позориштем проломио громогласан аплауз за господина глумца.                                   

Е. Б.

ФОТО: АРХИВА БОРБА