Пантомима ме је научила скромности

Марко Стојановић, глумац, пантомимичар и директор позоришта Пуж

Пантомимисање на улици бих препоручио сваком студенту глуме јер их на факултету уче да су прваци Народног позоришта чим закораче на позорницу, што је врло погрешно

Дипломирао је на катедри за глуму београдског Факултета драмских уметности, а усавршавао се на Међународној школи пантомиме Марсела Марсоа у Паризу.

Некадашњи директор Дома омладине Београда сада је директор Дечјег позоришта Пуж.

Када је био мали, глума га није занимала. Марко Стојановић желео је да буде програмер.

Како наводи, иако је био помало неспретан, у школи и код куће увек је био галамџија и забављач.

Филмови и некадашње ВХС касете биле су му опсесија.

Обожавао је да иде у биоскоп и препричава филмове дупло дуже него што они трају, са свим звучним ефектима и сценама борбе.

Још тада му је ишао телесни израз.

– Нисам од оних који су планирали да постану глумци. Када сам био мали, од родитеља сам добио чувени персонални компјутер, чак сам направио и продао програм за праћење касета једном видео-клубу. На необичан начин с родитељима сам се спријатељио с Ралетом Зеленовићем, некадашњим директором Кинотеке. Чекајући са мамом да пређемо улицу, на семафору сам јој шапнуо наглас: “Мама, мама, ено га чика Рале! Има три ВХС касете.” Он је држао касете умотане у Политику и добацио ми: “Шта ти, мали, знаш о ВХС касетама?” У том тренутку сам знао све о њима иако сам имао само десет година. Постали смо кућни пријатељи и, како се то друштво ширило, појавио се и Бојан Селимовић, уредник на Радио Београду 202 и Индексовом радио-позоришту. Недељом ме је водио на снимања, након чега сам снимио
четири емисије с поприличним комадима и остварио први контакт с глумом – сећа се Марко Стојановић за Борбу.

Иако је мислио да ће студирати електротехнику, захваљујући Индексовом радио-позоришту у средњој школи почео је да размишља о глуми.

Уписао се на драмску секцију и након друге године на ФДУ као најмлађи студент у класи професора Бајчетића.

На првој години професор сценског покрета, како Марко наводи, из њему непознатих разлога, задржавао га је после часова да му показује пантомиму.

– Кантина на ФДУ је била одлична, редовно смо добијали велике розе мињоне, сада их нема по граду. Први би се продали и моја вечита дилема била је да ли да останем да учим пантомиму или стигнем да поједем бар један мињон. Међутим, како сам био лепо васпитан, поштовао сам професора који ме задржава и који је први увидео да ми телесни израз добро иде – наводи се Стојановић, уз причу да је на другој години школовања у класу дошао колега Раде Марковић, с којим је постао комичарски тандем.

– Сви су долазили да нас гледају на испитима сценских покрета. Вежбице су биле просте, али смо увек измишљали нове ствари. Тако је на трећој години настала вежба с параванима. Када прођете иза паравана, постанете неко други; они могу да служе и да вам се ођедном продужи рука или нога. Искористили смо их и направили вежбу која је била пародија на спортове. За вежбу се прочуло и, с њеном продуженом верзијом, први пут смо наступали и отворили Фестивал монодраме и пантомиме у Земунском народном позоришту, сада Мадленијануму. Те вечери након представе пришла ми је једна професорка и рекла да има проспект у фиоци за Међународну школу пантомиме Марсела Марсоа у Паризу. Питала ме је да ли желим да одем. Одмах сам пристао – објашњава глумац.

Дипломирао је са 20 година са десетком и отишао у Париз, као један од најмлађих дипломаца у историји ФДУ.

Иако за себе не сматра да је скроман, као најважнију лекцију коју је научио у школи пантомиме истиче управо скромност.

– Све наше школе нас уче да глумац, кад изађе на бину, само глуми. То му је сав посао. Он има и гардеробера и шминкерку и читав систем који ради за њега. У Француску сам отишао млад, с егом на највишем могућем пиједесталу и свим тим багажом одавде који га још више подупирао. Тамо сам морао да кренем од нуле. Нико ме није познавао, нисам знао језик и нисам имао пребијене паре. Када сам коначно добио француске папире, могао сам да радим пола радног времена и запослио сам се у “Хаген-Дасу”, продавао сам сладолед. Поред тога, играо сам и на улици, која ми је такође била велика школа. Пантомимисање на улици бих препоручио сваком студенту глуме јер их на факултету уче да су прваци Народног позоришта чим  закораче на позорницу, што је врло погрешно – наводи Марко, оснивач и председник Светског удружења пантомимичара.

Каже да је пантомима вештина којом не влада много људи и да је имао среће што је сарађивао с неким као што је Марсел Марсо, што је учио од човека о коме је до тада слушао на часовима историје позоришта.

– Научио сам језик и играо главне улоге на великим фестивалима у Авињону и Единбургу, на којима смо се борили за сваког у публици. То је оно што не учимо на нашим академијама – сваком човеку, без обзира на то ко је у публици, морамо да се посветимо. Не смемо да заборавио људе иза сцене, који учествују у одигравању и стварању представа. Тек онда схватите колико је, у ствари, тешко довести и тог једног човека у позориште – објашњава Стојановић.

И сада му је, као директора позоришта Пуж, главна преокупација борба за сваког човека који дође на представу, као и за сваку купљену карту.

– Занимају ме, наравно, и представе, али ми је више у интересу да те представе трају. Начин да се то омогући је администрација, с једне, а публика с друге стране. Бранко Коцкица и ја сложили смо се око једне реченице: У позоришту Пуж глумац је много важан, а једина ствар важнија од њега је публика – истиче наш саговорник.

У интересу му је да деца која су одрастала у овом позоришту данас доведу своју децу на представе, те каже да ће заједничким снагама смишљати начине на које могу довести публику у позориште.

– Статистика продатих карата није лоша, али волео бих да се поправи. Некада је викендом играно шест представа, а сада само две, тако да сматрам да мора нешто да се учини. Један од проблема је и цена улазница. У плану ми је да уведем барем једном месечно породични дан, где ће за 1.000 динара цела породица моћи да гледа представу. Направио бих и дан за баке, деке и унуке, с симболичном ценом ценом карте – најављује Стојановић.

Према његовим речима, културу морамо да учинимо доступном јер култура прави доброг и поштеног радника, а део културе је и начин понашања.

– У позоришту учимо да разликујемо добро од зла, поштено од лошег и свака представа носи јасну поруку деци. Имам утисак да већина покушава да се одрекне одговорности васпитавања деце, а Пуж кроз представе васпитава децу и не бежи од те одговорности – напомиње Марко. Колегама у култури, спорту и образовању поручује: “Трошите време на децу. Немојте се бавити само продајом улазница, маркетингом, чланарином у клубовима јер је то најмање важно. Најважније је колико времена и труда уложите у то дете.”

“Зашто” је генијално питање

Деца су нам супер и боља су него што смо ми били, сматра Марко Стојановић.

– Данашња деца имају рефлекс који ми нисмо имали – да питају зашто. Ми смо васпитавани да, када нам старији кажу нешто, то урадимо без поговора, а данас дете прво пита: “Зашто?” То је генијално питање – оцењује Марко и поручује родитељима да се баве својом децом.

– Чак и када дођете уморни с посла и дете вас нешто пита, одговорите му. Потрошите време на своје дете када дођете онако гладни и уморни с посла. То је једини начин да наше друштво постане боље.

Медији су као позориште

-Медији на сличан начин као позориште утичу на децу и тинејџере. Када сам чуо да се Борба бави само културом и то на ћирилици, био сам у чуду да то код нас постоји. Тако нешто мора да постоји, а часопис Борба не сме да буде једини лист који промовише искључиво културу. Морамо да водимо рачуна шта се пласира деци и младима. Култура не сме да страда, закључује Марко Стојановић.

Фото: Предраг Митић