Пресељење у Србију ми је спасло каријеру

Андреа Бланко, италијански текстописац и музички продуцент

Толико дуго сам радио у индустрији да сам почео да губим фокус са суштине: причања сјајне приче или изражавања нечег дубоког

Моје прво сећање везано за музику потиче из детињства, које сам провео у Уганди. Отац ми је поклонио ЦД плејер и пет рок плоча, које сам непрестано слушао, међу којима су биле групе Ју-ту и Битлси, што је било неуобичајено за Африку средином деведесетих. Са осам година добио сам и гитару. Отад сам свакодневно вежбао, пратећи песме, али нисам размишљао о томе као о могућем занимању.

Нисам ни знао да постоји занимање музичког продуцента, каже за Борбу Андреа Гарђиони, уметничког имена Бланко, италијански текстописац и музички продуцент који живи у Србији већ три године.

Након средње школе уписао је стране језике и међународне односе у Милану, али је убрзо схватио да своје слободно време у потпуности посвећује музици и одлучује да се бави само њом. Радио је за највеће дискографске куће, као што су BMG, ,,Vorner“, ,,Soni“ и ,,Juniverzal“.

Сарађивао је с великим светским и италијански музичарима међу којима су холандски ди-џеј дуо Бластерџакс (Blasterjaxx) и италијански певачи Бреш и Федез, ишао је на многобројне турнеје као гитариста, издао два своја албума ,,Need“ и ,,Queen of Colors“ у сарадњи с гитаристом Кијем Марселом и Ароном Стерлингом, бубњаром Џона Мејера и Лане дел Реј, а недавно је имао прилику да ради и на новом албуму Марије Шерофовић.

Како сте постали музички продуцент?

– То се десило некако случајно. Свирао сам гитару за себе и друге, а онда сам приметио да имам јасну визију како би песме других требало да звуче и које елементе треба да садрже, шта им недостаје. Тако сам почео да учим музички аранжман и продукцију. Почео сам са 20 година, што је поприлично касно, у поређењу с данашњим продуцентима. Прекретница се десила када ме је, годину дана касније, ,,Juniverzal rekords“ ангажовао да свирам на турнеји. Била је то велика турнеја по Италији, с много фестивала и познатих уметника попут Ероса Рамацотија.

Поступио сам паметно и понео лаптоп са својом музиком. Током пауза сам им пуштао своје песме, а када се турнеја завршила, неки од њих су ме позвали да ми предложе сарадњу. Две године касније писао сам и свирао за Џеј-Акса (J-Ax), највеће име италијанског хип-хопа. Тако сам, игром случаја, али и среће, усмерио каријеру и пронашао своје место у индустрији.

Да ли је ваша примарна жеља била да будете гитариста или је продукција увек била приоритет?

– Испрва сам желео да будем гитариста, али сам, захваљујући првој турнеји, брзо схватио да је то физички веома захтевно и да има ограничен рок трајања. Писање песама, с друге стране, никада неће изумрети јер је добра песма, ипак, добра песма. Оно што већина људи не зна о наступима уживо јесте да нема праве конекције с публиком. Они су 40 метара од вас, не видите им ни лица, док сам у студију поред уметника, осећам њихове емоције и помажем им да изразе оно што желе. За мене је кључна та конекција, а не слава или признање.

Да ли мислите да је за ваш посао неопходан таленат?

– Таленат јесте потребан, али занимљиво је да најталентованији људи које сам упознао више не раде овај посао. Сматрам да је таленат помало варљив дар. Ако си изузетно талентован, можеш помислити да не мораш много да радиш и трудиш се. Ја себе не сматрам посебно талентованим, али сам много желео да се бавим овим послом, па сам напорно радио. Дугорочно гледано, предан рад увек побеђује таленат.

Који су најбољи, а који најгори аспекти вашег посла?

– Најбоље је што сам господар свог времена. Могу да радим одакле желим и упознајем нове људе и културе. Најгори аспект је тренутно стање у музичкој индустрији. Цела култура се лако производи и конзумира, па јој и вредност опада. Пресељење у Србију ми је, у том смислу, спасло каријеру. Толико дуго сам радио у индустрији да сам почео да губим фокус са суштине продуцирања: причања сјајне приче или изражавања нечег дубоког.

Имао сам срећу да сам овде упознао Душана Алагића, Душана Крсмановића и Страхињу Ђурића, колеге и пријатеље који раде с истом страшћу коју сам и ја имао са 16 година. Они су ме подсетили колико волим музику и инспирисали ме да јој се вратим на начин на који сам то некада радио.

Недавно сте имали прилику да радите на песми ,,Ја сам“ Марије Шерифовић. Како изгледа рад с локалним уметницима у поређењу с италијанском и светском сценом?

– Било је то спонтано искуство. Марија је била у студију с тимом, радили су на песми и наишли на неке препреке. Помогао сам им с неколико решења и успели смо брзо да завршимо песму. Оно што ме је овде изненадило јесте ниво укључености уметника у сам процес стварања, као и велико поштовање које продуценти и фанови имају према уметницима. То није увек случај у Италији и свету, вероватно због масовне продукције.

Шта вас је довело у Србију?

– Први пут сам дошао овде с тадашњом девојком, данас женом, и одмах се заљубио у град и људе. У Милану, одакле долазим, ситуација је тренутно таква да се људи боре за преживљавање, што је довело до смањења социјалних интеракција. Кад си у том обрасцу преживљавања, престајеш да живиш, а то је за композитора смрт. Иако ни у Србији није све идеално, схватио сам да је велики дар то што су људи, без обзира на околности, отворени и срдачни. Када је то случај, увек можеш нешто научити и добити инспирацију из њихових прича и искустава. Зато се трудим да што више времена проводим с људима јер тако добијам нове перспективе и идеје.

Одакле црпите инспирацију?

– Инспирација ретко долази сама од себе. Не верујем у пасивно чекање, већ у активно трагање за њом. Понекад, слушајући нешто, добијем идеју. То може бити реч, звук или ритам. Мој приступ је да једноставно почнем да радим. Ако имаш поштовања према песми, она ће се сама открити. Занимљиво је да многи не знају да су неки од највећих хитова, заправо, састављени од делова више различитих песма који су исечени, уређени и спојени заједно. Понекад делови сами по себи звуче добро, али целина не функционише. Тада схватиш да сваки од тих делова боље функционише са нечим другим и, готово магично, настане сјајна песма.

Шта тренутно највише волите да радите, у чему највише уживате?

– Тренутно се фокусирам на оно што ми пружа највеће задовољство, а то су рекламе. Недавно сам радио музику за рекламе ламборгинија и сира пармиђано ређано. Инспирише ме стварање музике за видео-садржаје који причају приче. Волим да будем тај који, кроз музику, доприноси наративу видеа.

Постоје ли елементи које сматрате својим ,,заштитним знаком“ у продукцији?

– Тек недавно сам схватио да је одрастање уз оних пет рок плоча, у комбинацији с афричким хип-хоп ритмовима, обликовало мој јединствени стил. Без обзира на жанр, прво тражим ,,грув“ песме. Гитаре су комплементарни елемент који убацујем кад год могу. Ова мешавина рок и хип-хоп утицаја кроз одрастање, на крају је дефинисала мој стил.

Који су вам најдражи пројекти?

– Вероватно моје песме. У једном тренутку одлучио сам да направим паузу и посветим се својим песмама без икаквих очекивања. Отишао сам у Лос Анђелес и снимио их у студију у ком си снимали и Џон Мејер, Арета Франклин и многе друге легенде. Касније сам се вратио у Италију да снимим спот за песму ,,In My Head“, где сам упознао будућу супругу, која је била ангажована као глумица. С том песмом сам отворио неколико концерата, укључујући и наступ гитарског виртуоза Ричија Коцена. Овај пројекат је био значајан због свега што се десило уз њега. Пратио сам своје жеље и десиле су се невероватне ствари, што и даље покушавам да примењујем у свом раду.

Људска емоција је незамењива

Како видите будућност музичке индустрије? Да ли ће вештачка интелигенција помоћи вашој професији или је угрозити?

– Не верујем да ће вештачка интелигенција икада заменити људско стваралаштво. Повезаност у уметности настаје када сте искрени, тада се људи могу поистовети с вама. Вештачка интелигенција нема искреност, она је само копија постојећих мисли и знања, не нуди ништа ново. Сматрам да је изузетно користан алат за добијање инспирације или убрзавање одређених аспеката посла.

Проблем је што се данас у музици јури савршенство, које је недостижно и с њим је немогуће повезати се јер нико није савршен. Морамо се вратити корак уназад и схватити да су управо несавршености оно што нас повезује. Људски израз и емоција су, једноставно, незамењиви.

Фото: Christopher Adame