Спремно чекам своју прилику

Лука Потпарић, млада нада српског глумишта

Положај младог глумца у Србији није на завидном нивоу. Много кастинга је затвореног типа и за одређени круг, углавном истих, људи, а позоришта су још затворенија за нове глумце

Себе није видео у глумачким водама, а оно што је било најважније младом глумцу Луки Потпарићу (23) био је спорт. Рођен је у Ужицу, а одрастао у Пожеги, где је завршио основну и средњу школу.

Рукомет је тренирао у клубу Слога, у ком је остварио значајну каријеру и добре резултате. Играо је Суперлигу Србије и био на ширем списку за омладинску репрезентацију, али је доживео повреду.

Његов таленат ту се не завршава. Лука свира гитару, пише песме (од којих су неке и објављене), био је члан драмске секције у школи, као и аматерског драмског позоришта.

Дипломирао је глуму као ђак генерације на Факултету уметности Универзитета у Приштини, с привременим седиштем у Косовској Митровици, у класи професора др Александра Ђинђића.

Када је одлучио да ће се бавити глумом, пред пријемни испит, како наводи, отишао је у посету Манастиру Драганац на Косову и тамо се упознао с Растком Лупуловићем, данашњим владиком Иларионом, а некада познатим глумцем.

Имао је среће да поприча с њим о свом глумачком позиву и уметности уопште, након чега је, без размишљања, отишао на пријемни у Косовску Митровицу.

* Колико дуго сте заљубљеник у глуму и како сте се одлучили да одете на Косово и тамо упишете факултет?

– Као дете сам волео много да имитирам друге особе, посебно старије, неке инсерте из филмова, тако да сам увек био у центру пажње, али томе нисам придавао много значаја.

Заправо сам растао као дете које је занимало много ствари. Свирао сам гитару и певао, волео да цртам и говорио да ћу постати сликар, а затим су на све то дошли и моји спортски успеси, па сам почео да размишљам и о професионалној спортској каријери.

Међутим, ствари су се некако окренуле у средњој школи. Десило се да сам, стицајем околности, упознао чувеног (сада покојног) глумца Небојшу Глоговца, који ме је охрабрио за цео живот.

Тих наших сусрета се радо сећам и ствари које ми је тада рекао. То је био главни покретач да почнем да се бавим глумом. И данас његове речи оџвањају у мени и често су ми охрабрење у овим временима.

Нисам могао да останем равнодушан на његову подршку и нисам желео да га изневерим. Иако је спорт био прва љубав, ја сам у аматерском позоришту у Пожеги пронашао себе и све више сам се заљубљивао у глумачки позив.

Онда се десило да сам морао да се удаљим од терена због операције и тај период опоравка сам искористио да спремим пријемни и покушам да упишем глуму.

У Београду нисам успео, али тек тада сам схватио колико, заправо, желим да се бавим глумом. Чудесни сусрет с владиком Иларионом након пријемног у Београду ми је отворио видике и ја сам без речи отишао на Косово и уписао факултет.

* Шта сте све досад радили и где публика може тренутно да вас види?

– Већ три године играм на летњој позоришној сцени Театријум. Недавно смо ту имали премијеру представе “Халфлајф”, коју ће публика поново моћи да види у октобру и новембру у Театру “Вук”.

Ускоро би требало да почнемо с припремом представе “Мурлин Мурло”, по тексту Николаја Кољаде и у режији Николе Кљајића, чија премијера се очекује такође у Театру “Вук”.

Поред тога, играм у мастер раду колеге с факултета, представи “Велики инквизитор”, према мотивима романа “Браћа Карамазови” Достојевског, и 17. септембра наступамо у Нишу, у оквиру Урбан феста.

Паралелно с тим чекам нека нова снимања и емитовање серија које сам већ снимио “Време смрти” и “Апсолутних сто”.

Посебно сам поносан и на своја два ауторска пројекта – “Мали принц” и “Три прасета”, дечје представе које су успешно ове године извођене у оквиру дечјег програма у Театријуму.

* Да ли под нашим уметничким небом има места за нове људе и с којим изазовима се данас сусреће један млади глумац у Србији?

– Положај младог глумца у Србији није на завидном нивоу. Много кастинга је затвореног типа и за одређени круг, углавном истих, људи, који се врте на малим екранима.

Позоришта су још затворенија за нове младе људе. Млади глумци дуго чекају на своју прилику.

Имао сам срећу да је Тихомир Станић препознао мој таленат, рад и труд и да ме је већ после друге године академије позвао да играм у Театријуму, у представи “Дон Жуан”, за коју је он потписао режију.

Он је један од ретких људи који заиста искрено даје простор младим људима. Треба бити стрпљив и чекати своју прилику, а мислим да је свако заслужује. Док се она не створи, постоји много послова ван глуме (смех).

Нажалост, грешка је што имамо толико много класа глуме. Постоје и приватне академије, које школују велики број нових глумаца и тржиште је много оптерећено, премало је за толики број свршених студената.

Тачно је да се снима много, али је мало позоришта, а управо је позориште оно за шта се, углавном, школујемо на академијама и представља место у ком би већина глумаца желела да буде остварена.

* Како би медији, према вашем мишљењу, могли да помогну младим глумцима и, уопште, културној сцени?

– Медији би требало да буду у служби културе. Мислим да је неопходно да новине више објављују позоришне критике. То глумцима заиста значи и на тај начин ће се заинтересовати већи број људи за неку представу, а и ми ћемо моћи да преиспитамо свој рад.

Потребно је на сваком месту позивати младе људе да што више посећују музеје, изложбе, концерте и стичу културу конзумирања уметности.

Наши послови су уско везани за медије, за присуство у јавности јер, колико нам је важан лични осећај, толико је важно и да емоције пренесемо на друге. “Бити уметник, значи веровати у живот”, каже Хенри Монро.

* Да ли прижељкујете неку улогу и какви су ваши планови за будућност?

– За младог глумца улога никад доста. Оно што ме плаши јесте одсуство пројеката и вишак слободног времена. То је једино што знам да не желим.

Има много улога које прижељкујем да одиграм, али не волим превише да гледам у будућност. Професор Александар Ђинђић нас је учио да морамо да се фокусирамо на садашњи тренутак. Да најбоље урадимо оно што је сада пред нама. Тако се трудим да одговарам на садашње задатке и дајем се у том правцу.

Не трошим много енергију на размишљања о томе шта би било кад би било. Поред тога, размишљам о потенцијалном наставку школовања, неким мастер програмима јер сматрам да глумац треба да се усавршава и
учи целог живота.

Има толико вештина које бих да научим, а оне научене да усавршим, али видећемо где ће ме пут одвести. У сваком случају, не преостаје ми ништа друго него да спремно чекам своју прилику.

Борба, вера и жеља су мој рецепт за успех.