Тражимо непца која препознају мерак

Симфонија укуса у посластичарници “Сладолед мајстор”

Поред обичних сладоледа, који овде чак и нису обични, могу се пронаћи разни несвакидашњи укуси од тамјанике и шљивовице преко штрудле од мака до качкаваља и ајвара

У самом срцу Земуна, у мирној Караматиној улици надомак Земунског кеја, налази се права српска посластичарница – “Сладолед мајстор”, где се крије сладолед какав сигурно никада нисте пробали.

Уколико се одлучите да дођете, загарантовано нећете бити брзо услужени јер су девојке које раде научене да вас “нападну” и понуде вам да пробате све што пожелите пре него што се одлучите за свој коначан избор.

Један од главних слогана гласи: “Ми радимо за ваш осмех.”

Иза најлепших и најпунијих укуса сладоледа крије се необична прича о томе како је пука нужда прерасла у љубав, непресушни извор радости и
неутаживу жељу за игром и играњем.

И поред уложених великих напора, Верољуб Шобић, дипломирани филолог, и његова супруга с дипломом Факултета политичких наука, раних деведесетих година нису успевали да пронађу посао, па су одлучили да судбину узму у своје руке и покрену приватан бизнис.

– Отварање посластичарнице са сладоледима била је одлука моје супруге, мени је било сасвим свеједно. Шта год да је рекла у том тренутку из
очаја бих пристао. Решили смо да уђемо у посао и увезли машине из Италије, а већ следећег дана затворене су границе са Хрватском и почели су нереди. На срећу, ми то нисмо осетили јер смо превише радили. Био је то невероватан напор, али, с друге стране, нисмо имали времена да доживимо све оне страхове као остали народ – уводи у причу Верољуб, данас сладолед мајстор. Овим послом се бави преко 30 година, а 27
сарађује с италијанском амбасадом.

Прву посластичарницу “Стевановић “, по девојачком презимену Шобићеве супруге, отворили су 1. јула 1991. у Новом Саду.

У склопу скупоцених машина поручених из Италије долазила је и техничка подршка у виду Италијана који је за два-три сата, правећи сладолед, објашњавао како машине функционишу.

Иако то није било ни близу довољно да се научи комплексан занат прављења правог италијанског ђелата, Шобићи су од првог дана користили најбоље машине и материјал на свету и најпрецизније могуће следили упутства техничара.

Убрзо су открили и да у новоизабраном занату имају могућност игре и креирања.

– Дешавало нам се да неко дође, узме куглу сладоледа, после 20 минута се врати одушевљен и тражи још. Без обзира на дугове, за које смо радили наредне две године, већ после мање од месец дана рада видео сам светло на крају тунела јер ми је реакција публике давала за право да верујем да смо на добром путу. У међувремену Италијани су чули за нас, па смо добили понуду да будемо генерални заступници, увозници и дистрибутери најбољег материјала на свету, што ми је дало могућност да у Италији упознам највећа имена и помало крадем занат – наводи Верољуб Шобић.

Како ово није само још једна обична посластичарница, у њиховој понуди, поред “обичних” сладоледа, који овде чак и нису обични, могу се пронаћи разни необични укуси – од тамјанике и шљивовице преко штрудле од мака до качкаваља и ајвара.

Испрва ових укуса није било јер су зависили од индустријске пасте, у чијим су се границама држали, а након стеченог искуства, захваљујући урођеној радозналости, мајстор Шобић започео је истраживање о сладоледу и поигравање укусима.

После затварања посластичарнице у Новом Саду и пресељења у Београд, донели су одлуку да не отварају нову угоститељску радњу, већ да раде као представници за све потребне материјале и обучавају друге да праве сопствени сладолед.

– Нема броја колико сам посластичарница отворио и људи обучио, а суштина је у љубави и страсти. Планетарни проблем је у томе што људи
одмах гледају како могу да зараде и како ће нешто да им се исплати, а такав приступ не доводи до правог сладоледа. Нудио сам својим муштеријама пасту за било који укус и говорио: “Узми, ово је најбоље што постоји.” Напослетку сам схватио да то, ипак, није најбоље решење. Све ми се помало смучило и саопштио сам супрузи да за мене више није то, то. Решили смо да прекинемо све што смо имали са индустријом и 2015. поново отворили посластичарницу – препричава Верољуб.

У симпатичној земунској посластичарници можете пронаћи 26 врста сладоледа, плус сладолед за куце.

Оно што се мења од сезоне до сезоне јесте воће јер је једна од многобројних тајни њиховог сладоледа у томе што се сви праве од домаћих производа.

Уместо виљамовке, која пре сазревања мора да се прска много пута, они радије бирају караманку.

Уколико се прави сладолед од боровнице, биће израђен искључиво од шумске.

Иако је једном приликом, на молбу Ираца да им за обележавање њиховог празника направи сладолед, употребио њихов џејмисон виски, Верољуб у својој посластичарници нуди шљивовицу из Манастира Ковин и домаћу тамјанику.

Правило посластичарнице је да се не праве сладоледи од егзотичног воћа попут манга или ананаса, већ да се користи искључиво локално јер постоји моћ контроле.

– Свакоме у животу желим да му се деси оно што се мени догодило – да ради нешто и да у томе ужива. Ја долазим на посао и радујем се томе,
стално смишљам нешто ново. Највећа похвала је када неко проба, на пример, сладолед с укусом штрудле с маком и каже да осећа и тесто које,
наравно, не постоји, али сам успео да нађем нит, да се стварно добије осећај као да једеш штрудлу. То су неке микроствари и измене које живот
значе и у томе и јесте лепота, у бескрајној могућности да се играш – каже наш саговорник и истиче да жири за одлуку о коначној верзији увођења новог укуса чине он, његова супруга и ћерка.

Као најпродаванији укус истакао се пистаћ, а одмах за њим су и малина, еспресо – за који каже да га је правио преко две године док није постигао баш оно што је желео – као и његов омиљени, сладолед од лешника, за који од добављача тражи и тачан степен печености који жели да има. Иако људи претежно желе прво да пробају необичне укусе, Верољуб увек инсистира да пробају и оне “обичне” да би показао да и то
обично, у овом случају, није обично.

Пошто не иде да се један овакав сладолед служи у обичном корнету, њихов сладолед добија се у правим путер корнетима, које такође сами израђују.

Верољуб с поносом истиче да је једном приликом доживео и то да му сладолед мајстор из Торина тражи рецепт за корнете.

– Ово је љубав, ово је мерак, а ја тражим људе чија непца то знају да препознају. Деценијама сам учио људе да је сладолед дружење, пријатно осећање и осмех, које мораш имати жељу да извучеш из муштерије јер се, у супротном, без везе бавиш сладоледом. Енергија је све, због тога, осим најквалитетнијих састојака, у прављењу сладоледа користим и љубав. Никада у животу нисам направио тужан сладолед. Уколико сам нерасположен, тог дана нећу правити сладолед макар га немао, макар не отворио посластичарницу – поручује Верољуб Шобић.

Укус парадајза, црног пива, кокица

– Људи свашта траже и ја волим да се играм. Једном је код нас дошао момчић, наша стална муштерија, и бојажљиво ме упитао да ли бих за
рођендан његове девојке направио сладолед с њеним омиљеним укусом – парадајза. Нисам могао да га одбијем. С обзиром на то да моја супруга
има предивне идеје и много осетљивије непце од мене, предложила је да додамо и мало босиљка и рузмарина – прича Верољуб Шобић о једном од занимљивијих укуса сладоледа које је правио, поред оних од црног пива или кокица.

– Сладолед се може направити од свега јестивог, важно је само да знаш математику којом правиш. Не гарантујем да ће вам се свидети, али имаће структуру сладоледа и пун укус онога од чега је направљен – објашњава Верољуб

Фото: Борба