Српска кухиња је исконска и искрена

Саша Мишић, инструктор кулинарства о својој новој емисији ,,Софра“

Сматрам да је наша трпеза последња аутохтона трпеза и кујна која у себи носи запис једног великог, доброг и гостопримљивог народа

Један од најпознатијих кувара с ових простора Саша Мишић у својој новојемисији на телевизији К1 ,,Софра“ гледаоцима приближава традиционалнукухињу с модерним приступом. Концепт емисије је јединствен по томе што је кухиња у природи, а за локацију снимања одабрано је Етно-село ,,Сунчана река“ на западу Србије. Под ведрим небом, припремајући на ватри, Саша открива детаље и тајне састојке старих српских јела и подсећа на то колико је важно да будемо окренути традиционалним вредностима.

Јела које приказује у емисијама бира по инстинкту, из разних крајева земље, па се тако на менију могу пронаћи подварак с димљеним месом, ђувеч, свињски врат и још много тога. Пун искуства, знања, али и љубави према кулинарству, кроз нов пројекат аутор даје кулинарске савете о старим заборављеним јелима српског народа, подсећајући млађе генерације на то како су некада припремале наше баке и деке.

Реците нам нешто више о емисији ,,Софра“.

– Моја визија је да заинтересујем ширу јавност и љубитеље кувања и традиције да се распитају, заинтересују и размишљају, а, на крају, да почну и да кувају на огњишту и ватришту и да заједно обедују за софром. Емисију смо снимили на аутентичном месту, на локацији Сунчана река код Бање Ковиљаче, уз подршку локалног истоименог етно-села, домаћина Зорана, као и многих вредних људи.

У самом серијалу показаћемо рецептуре, односно начин на који спремам јела, онако како их ја тумачим. Сматрам да цео народ коме припада једна трпеза, односно софра, има право да учествује, тако да сам припремао и неколико рецепата који су ми послали пријатељи и љубитељи кувања. Заједно с целом екипом сам уживао током снимања, у раду, као и у дегустацијама. Имали смо и честе пролазнике који су могли да испробају јела.

Како се осећате поводом тога што ваша емисија пружа прилику гледаоцима да се повежу с културним наслеђем кроз храну?

– Неизмерно сам радостан што сам добио прилику и позив да стварам и кувам. Времена у којима се налазимо су веома тешка и има мало искрене радости, времена, љубави, наде и вере. Зато је и овај серијал битан да бисмо, макар у кулинарском смислу, могли да уживамо у лепим стварима и поново почнемо сами да кувамо и то исконски, на ватри. Требало би да сами креирамо традиционална јела и, самим тим, вратимо породицу за софру и поново верујемо и волимо.

Поносан сам што сам члан народа који има много дугу и велику традицију кулинарства, као и традицију домаћинског односа према гостима.

Сматрам да је народ који воли да угости добар народ. Према мом мишљењу, наслеђе српске софре је не само неизмерна радосна свакодневица једне мајке или баке која кува већ и сам чин чувања и гајења аутохтоних намирница на традиционалан начин, па и њихова обрада на отвореној ватри у казану, тигању и слично. Највеће задовољство у свему томе је да, кад се обаве послови око спремања хране, сви породично седају за астал, цела генерација, а када се служи јело, прво добијају најстарији чланови, из поштовања, док млади чекају свој ред да кусе на ватри гозбено јело. И призор вечног огњишта с веригама, иконом и сабљом, а све то уз гусле и приповетке, песме старих времена и јунака, све то је српска софра, софра која спаја и весели.

Шта вас је инспирисало да се посветите истраживању традиционалне кухиње?

– Инспирација је за мене увек била исто што и узор. Док сам гледао како бака Илинка свакодневно вредно меси, кува, сецка, служи и двори укућане и госте и када сам посматрао срећу на лицима породице и гостију, знао сам да ја желим то исто. Желео сам да мамим осмех људи. Почео сам да испитујем старије за рецепте и записујем их, потом кувам и, наравно, убацујем нове научене технике да би наше јело поново освануло свуда по свету.

Неизмерно сам поносан што сам Србин и имам могућност да живим, зборим и кувам српски. Желим целом свету да представим српску кухињу на најлепши начин јер Србија то заслужује. Како бих научио кување и традицију, много сам путовао широм Србије. Сматрам да је српска трпеза последња аутохтона трпеза и кујна која у себи носи запис једног великог, доброг и гостопримљивог народа. Једноставно, без културе исхране сваки народ био би некомплетан.

Да ли постоји неки специфичан оброк или рецепт који сте открили или осмислили?

– Има, и то не неки, већ приличан број јела који сам креирао на основу прича других, личних истраживања, занатског искуства,  љубави према Србији, поштовању према прецима и сазнањима нових технологија. Спремања јела сам креирао, дорадио, оплеменио и тумачио на свој начин, од термичке обраде преко зачињавања до сервирања.

Да ли је тешко припремати храну на отвореној ватри и, генерално, у природи и колико?

– И јесте и није. Није јер сам истраживао и не плашим се да идем корак даље. С друге стране, јесте јер је ватра исконска и има своје процедуре, кад треба да се негује и како, како се штелује температура или како реагује на ветар или хладноћу. Некако ми је све било исконски познато, али уједно и ново. За рад на отвореној ватри потребно је, наравно, поприлично знања око ватре, као и искуство и брзе реакције на дешавања око термичке обраде.

Неопходно је и сналажење у датом тренутку. Свака намирница сваки пут реагује другачије на отвореној ватри јер ватра може да буде брза, али и трајна и спора. Ако поштујете ватру и негујете је, онда ће вам она бити веран саборац. Лепо је некада говорио војвода Живојин Мишић: ,,Ко сме, тај може и, ако не зна за страх, тај бије и иде напред.“ Сматрам да су кување и обрада ватром најискренији начин чувања традиције.

Како видите будућност традиционалне кухиње у дигиталном добу?

– Будућност је у божјим рукама, а на нама је да тумачимо правилно како би требало да спремимо и послужимо и шта. Свако има право да спрема како жели и назове то јело како мисли да треба.

Али, ако се држимо традиције и ако не губимо исконски начин спремања јела на ватришту и не игноришемо традиционални начин обраде земље и чување намирница, ако не дозволимо да нам било ко забрани да зборимо, певамо и кувамо, па и да обедујемо заједно, ако сва та права одбранимо, онда ће српска трпеза имати место међу првим кухињама света јер је исконска и искрена, а искреност у кувању је једини циљ који заиста одређује укус и неукус.

Величанствене приче о храни

Можете ли нам открити неку од најинтересантнијих или најнеобичнијих прича иза рецепата које сте истраживали?

– Има их много. На путовањима сам затекао спремне и неспремне, познате и непознате људе који су их створили на, мени познатом, језику кулинарства, па и на мање познатом језику кујне, а саме њихове појаве на мом путу образовања су многобројне, па тако и њихове приче.

Свака прича заслужује да буде поменута, не само овде већ и сваки пут када се припрема јело. Углавном су ми њихове приче о томе зашто се тако кува неко јело биле увек интересантне и поучне јер су приче о храни величанствене, поносне и лепе. Готово увек у њиховим причама спомињу се љубав, вера и нада. Самим тим, и ја сам на тај начин посматрао сва та јела.

Фото: Приватна архива