Свака улога ме тера да се запитам

МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ, ФИЛМСКИ, ТЕЛЕВИЗИЈСКИ И ПОЗОРИШНИ ГЛУМАЦ

Уметност треба да нас запита, није ту да би давала одговоре. Довољно је да почнемо да размишљамо

Многи су га упамтили још на почетку каријере у серијама “Срећни људи” и “Бољи живот” или неколико година касније, захваљујући упечатљивој улози Тадије Тадића у филму “Седам и по” (2006), а неки га памте као Петра у филму “Влажност” (2016). Љубитељима малих екрана Милош Ти- мотијевић пажњу је привукао неком од многобројних улога у актуелним ТВ серијама “Беса”, “Сенке над Балканом”, “Јужни ветар”, “Мочвара”… Игра и у хваљеним представама “64” и “Сцене из брачног живота”, а за неки дан га очекује и премијера комада “Смрт и девојка” у Битеф театру.

Недавно му је уручена награда Златна антена за улогу у серији “Певачица”, а сви љубитељи његовог рада тренутно га могу гледати у биоскопима у филму “Траг дивљачи”. Поред богате уметничке каријере, Тимотијевић је познат и по отвореном изношењу мишљења и ширењу свести о актуелним друштвеним проблемима, како кроз улоге тако и у медијима. Kако је једном приликом истакао, главни задатак филмова и позоришта јесте да се отварају теме, да нас наведу да се запитамо, као и да укажу на проблеме да би се о њима што више разговарало.

Kада је за вас пројекат на ком радите успешан, шта је главни циљ? Да ли је идеја да се ваша публика само запита или да нешто и научи?

– Довољно је да изађу с пројекције или позоришне представе и да се запитају, да мало поразговарају о томе шта су гледали или да запитају сами себе да ли је то баш тако. Разна питања, аутори и теме отварају разна питања. Нека су директна, нека суптилна, нека су свима јасна, само су видљива на други начин. Уметност треба да нас запита, није ту да би давала одговоре. Довољно је да почнемо да размишљамо. Уколико нам још нешто открију, нешто сазнамо или научимо, то је само бонус.

Kако ви учите, шта вас тера да се запитате? Да ли и ви учите из својих улога?

– Свака улога ме тера да се запитам, због чега се трудим да прецизније бирам позоришне представе, зато што ту тему, ако је представа успешна, морам да представљам и по неколико година. Kонстантно мораш нешто да понављаш, да радиш на томе и да те то занима. Увек је везивно ткиво породично јер то је ипак суштина или нека одговорна друштвена тема, што ми је много битно. Све улоге које сам играо оставиле су траг на мене, добар или лош. Оне ме на неки начин, одређују, мењају, прилагођавају. Улоге су ме научиле да будем изразито толерантан, иако сам одувек био емпатичан, па сам, самим тим, имао склоност ка толеранцији. Собом се бавим на нивоу интроспекције, психотерапије, физичких активности, путовања, конзумирања било које врсте уметности. Тако се човек развија.

Пре 17 година били сте део филма “Седам и по”, који говори о људским манама. Да ли смо од тада нешто научили као друштво или нас с годинама овај филм све боље описује?

– У време када је тај филм настао, сниман је на основу идеје да смо кроз много тога прошли и да је то оставило дубоког трага на нама. У последњих 17 година тај филм, нажалост, изгледа као лака комедија и тих седам грехова делују суптилно у односу на данашње време. Све се заоштрило, продубило, корен зла је све јаснији и видљивији. Сви ми знамо шта је, али некако успевамо да га игноришемо, као да то радимо намерно. Оно што је мени занимљиво у филму “Седам и по”, јесте што тај гнев у лику и сегменту у коме ја играм, никада није долазио из пуког беса и гнева, већ из комплекса и трауме. Данас је траума све више и све смо беснији, а онда, уместо да тај бес усмеримо на узрок, ми га увек усмеравамо у погрешном правцу. Најчешће на оне које волимо.

Истакли сте да друштво није спремно да се суочи с табу темама и прихвати промене. Шта је потребно да би дошло до промена?

– То је изузетно комплексно питање, а ја нисам компетентан да разговарам на ту тему. Ја само знам да постоји велики проблем искључивости. Недостатак толерантности и емпатије и превише искљу- чивости. Kада би изузели то и када би се клима, сврха, мало променила, када не би била толико амбивалентна по неким питањима, када би била јасно одређена и када би се радило на томе неколико година, ствари би се, можда, промениле. Постоје стратегије и разни начини да се проблеми паметно, а јасно прикажу људима, али их ми немамо ни у једној сфери, паушалне су и кратког даха.

Својим улогама и интервјуима јасно износите мишљење и ставове који понекад и нису по мери јавности. Kако се носите с тим?

– Ја не патим од тога да ме сви воле. Давно сам научио да је свака реакција добра и позитивна, била она добра или лоша. За мене је она позитивна јер то значи да је тај мој лик нешто погодио,  неку болну тачку и то је довољно. Свестан сам да то није ништа лично јер нико од тих људи који шаљу коментаре и имају мишљење о томе што ја радим мене, заправо, лично не познаје.

Да ли сматрате да би и ваше колеге и друге јавне личности требало да се огласе поводом неког актуелног друштвеног проблема или је у реду остати уздржан?

– Свако је слободан да ради оно што жели. Лично сматрам да су медији платформа која не служи да бих ја причао о себи. Могу да говорим о каријери и улогама, али не волим и избегавам да причам о приватном животу. Самим тим, користим медије као платформу да отварам теме, као што се трудим да то радим и улогама које играм, када ми се понуде. А шта друге колеге раде, то је њихова ствар.

Недавно сте примили награду за серију “Певачица” за најпопуларнији глумачки пар. Шта ову улогу разликује од осталих које сте играли?

– Волим да излазим из зоне комфора, волим нешто другачије сваки пут ако је то икако могуће. Пет година после војничке униформе обукао сам полицијску, због чега ми је, када су ми понудили романтичан, трагичан лик у мелодрамској структури, то било одлично и волео сам то да играм, као и филм “Влажност”. Иако је то психолошки трилер и мистерија, мелодрамски је поткована у сржи приче. Жао ми је што се не снима више таквих филмова. Немамо филмове о љубавним проблемима, осим што се повремено неки појави. Невероватно је да таква структура ретко кад заживи код нас. Већ четири године играмо представу “Сцене из брачног живота” и видим да ту тему људи воле и желе то да гледају јер се свакога тиче, то је тема која је универзална. То су тема и жанр који су мени увек занимљиви.

С годинама сте почели да добијате све озбиљније и захтевније улоге. Да ли сте задовољни својим глумачким развојем?

– Задовољан сам. Свестан сам где сам сада, у овом тренутку у овој земљи и тиме сам задовољан. Задовољан, али вечно незадовољан јер бих волео да играм другачије улоге. Свестан сам како мене људи визуелно доживљавају, а филм је, превасходно, визуелна ствар. Вероватно ми никада неће понудити неки лирски лик, што је у реду, с тим се треба помирити. Живети у овој земљи, од овог посла, с тим да ви овај посао волите, невероватан је благослов и с те стране не смем да будем незадовољан. С друге стране, структура мог карактера је да сам увек незадовољан, то је та дуалност у мени.

У филму “Траг дивљачи” завршили сте сасвим случајно, уместо колеге Уликса Фехмијуа. Да ли верујете да је улога изабрала вас?

– Искрено ве рујем да сваку улогу у животу коју нисам добио и није требало да добијем. С друге стране, сваку улогу коју сам добио можда је и требало да добијем.

Kако сте задовољни досадашњим реакцијама и улогом Аљоше?

– Задовољан сам. Доста је и другачији лик у односу на то што сам играо раније, чак и визуелно. Имао сам благу трансформацију. Лик је доследан и има леп развој.

аутор ИВАНА ЗОРКИЋ