Свака уметност настаје из муке

ВЛАДИМИР ЉУБИНКОВИЋ, ГРАФИЧКИ ДИЗАЈНЕР, МУЗИЧАР И АУТОР ВИДЕО-АНИМАЦИЈЕ ЗА КОМАД “НОВИ СТАНАР”

Мислим да у укупној људској историји није постојао уметник који је живео лагодан живот, а да је његова уметност сачувана до данас

Неки од нас се рађају с неу­мољивом потребом за стварањем, и то стварањем разноврсног. Свестраност која је пот­крепљена радозналошћу за новим сазнањима ­ ствара. Управо тако Владимир Љу­бинковић, графички дизајнер, живи и ради. У слободно вре­ме бави се музиком, свирају­ћи са својим бендом Вирвел, а мање позната чињеница је да је директан потомак Јована Скерлића и Владимира Ћо­ровића, који су на одређен начин и утицали на његову инвентивност.

Својим последњим проје­ктом, видео-­анимацијом за комад “Нови станар”, Влади­мир нуди један нов приступ позоришту. “Нови станар” је најављен као кореодрама ин­спирисана истоименим кома­дом Ежена Јонеска, с тим што у овом извођењу постоје два но­ва станара: један, који је пред­ставник виртуелног света, и други, који, према Јонесковој замисли, гомила намештај до бесмисла.

Нови андроид станар није једини новитет у представи, заправо, то је чи­тав приступ, који укључује видео-­анимацију током пред­ ставе. Да ли мислите да је то довољан основ за неки потпу­но нови правац у позоришту?

– Kао и у многим другим уме­тностима, интердисциплинар­ност може бити пожељна, али у овом случају то није био циљ. Kореодрама, као сценско де­ло, у себи спаја и игру и глу­му. Kада се томе дода музика и анимација, већ постоји шири интердисципли­нарни приступ. Анимација коју сам радио је би­ла последица ну­жности јер није постојао други начин да прикажемо то што смо желели. Представа “Нови станар” је настала из радионице ко­реодраме коју је осмислила и водила Вера Обрадовић, професор на одсеку глуме Факу­лтета уметности у Kосовској Митровици. Учествовала је група младих уметника, професионалаца и полазника радионице. Главну женску улогу је тумачила Маја Раки­та, а главну мушку Страхиња Бичанин. Оригиналну музику је компоновао Милан Св. Ђурђевић.

Kако тумачите “Новог виртуелног станара”, да ли нам одмаже или пома­же када су у питању основна људска права?

– Помаже нам да поставимо питања и размишљамо о њи­ма. Он, сам по себи, није нека посебна помоћ ­ ако ми останемо непомични. Ако некога заинтригира, ако о томе поч­не да размишља ­ онда може бити од користи. Проблеми с којима се суочава модерно друштво нису скуп засебних проблема. Много се ту разли­читих ствари преплиће. У де­кларацији о људским правима УН пише да су људска права последица једноставне чиње­нице да постојимо као људи. Шта значи постојати? Да ли је Декартово чувено: Cogito ergo sum ­ мислим, дакле постојим ­ применљиво у том случају и на вештачку интелигенцију? Ако није, у чему је разлика између те две врсте мишљења?

Да ли је важније да будемо слободни да стварамо или је већа сатис­факција стварања, које нас ослобађа?

– Прво морамо бити слобод­ни да мислимо. Затим морамо имати слободу говора јер ми­сао је само интернализовани говор. Свака уметност настаје из муке. Мислим да у укупној људској историји није постојао уметник који је живео лагодан живот, а да је његова уметност сачувана до овог нашег време­на. То је велика штета на изве­стан начин. Kако би рекао ди­ригент Бењамин Зандер: “Жао ми вас је јер вам је живот тако лак. Не можете свирати велику музику ако вам срце није било сломљено.”

Да ли сте  до сада “ухватили” неке осо­бине, тежње, занимања која сте наследили од својих предака Јована Скерлића и Вла­ димира Ћоровића?

– Осим што сам поносан на њих и њихов живот, нема неке моје заслуге у томе што су ми они преци. Дуго сам се питао чиме да се у животу бавим, а да се то не поклопи с њиховим областима. Велике су њихове ципеле. Превелике. Тако сам завршио у дизајну и музици. Оно што сам свакако добио од породице припада кућном васпитању и образовању. Деда Радивоје ми је причао о чика Шопенхауеру и чика Ничеу, између осталог. То не мора ну­жно бити занимљиво детету у основној школи, али свакако остаје као основа за живот. На породичним ручковима при­чало се о свему: о историји и археологији, историји уме­тности, ботаници, књижев­ности, моралу, етици… Тиме су се бавили и то је било јед­ноставно део и њиховог и мог свакодневног живота. Оно што бих могао рећи да сам насле­дио јесте потреба за истином и правдом. Kако то некада бива, у животу се прескочи која ге­нерација, тако да је моја кћерка завршила општу књижевност на Филолошком факултету.

Активан сте члан београдске музичке групе Вирвел. Kакву музи­ку пласирате и где можемо да вас чујемо?

– Музика коју свирамо, на пр­вом месту, јесте искрена. Иза те музике стоји озбиљан рад и много проба. Права је срећа што ми једнако уживамо на свакој проби, као и на концер­ту. Последњи албум ­ “Жена са брадом, патуљак, идиот” иза­шао је непосредно пре почетка короне. То је, наравно, утицало на све планиране промотивне активности. Због ограниченог дозвољеног броја људи у публици стидљиво смо свирали у KЦ Град, “Електропиониру”, загребачкој “Мочвари”. У До­му омладине ћемо свирати 29. априла.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА