Scroll Top

Сви имамо обавезу да пријавимо насиље

svi-imamo-obavezu-da-prijavimo-nasilje
Сличне теме

Фондација СОС Дечја села

Важно је да схватимо да су насиље, занемаривање, злостављање и злоупотреба деце најчешће присутни тамо где их најмање очекујемо: у породици, школи, међу вршњацима

Фондација СОС Дечја села основана је у Краљеву 2004. и ради по специфичном концепту породичне бриге о деци без родитељског старања.

Њихова мисија је да свако дете има право да расте у породичном окружењу и има безбедне и подстицајне услове за раст и развој до пуног осамостаљивања.

Верују да је превенција најбољи начин да се благовремено помогне биолошка породица у кризи, да се смањи ризик и спречи издвајање деце у алтернативну бригу.

До сада су, кроз различите програме и пројекте, подржали више од 6.000 угрожене деце и чланова њихових породица, а годишње раде с око 650 породица, које броје преко 2.000 чланова.

Организују едукације за више стотина професионалаца из социјалне заштите и образовања и до данас су помогли више од 700 младих у налажењу посла.

У међувремену су отворили центре за подршку и програме јачања породице у Београду, Нишу, Гаџином Хану, Трстенику, Врњачкој Бањи, Чачку и Рашки.

У разговору за Борбу, директор СОС Дечја села Весна Мраковић упознала нас је с програмима фондације и њеним јединственим начином рада.

* Шта можете да нам кажете о програму породичне бриге Дечјег села?

– То је један од најважнијих и најстаријих програма наше фондације. Дечје село помаже специфичну мрежу хранитељских породица, које живе у посебно изграђеним кућама у стамбеном комплексу Дечјег села, прављеним за велике породице.

Овај концепт је настао четрдесетих година прошлог века у ратом разрушеној Аустрији. Идеја је била да се велики број ратне сирочади збрине у што хуманијим условима и да им се обезбеди породично окружење.

Тада је основано прво СОС удружење, изграђена је прва кућа и ангажована прва мама. Та идеја се, захваљујући донаторским средствима, проширила и на друге државе, а 2004. заживела је и код нас, када смо иградили 15 стамбених објеката за породице.

Наш концепт, пре свега, намењен је већим групама браће и сестара без родитељског старања јер класичне хранитељске породице ретко имају услове да могу да приме више од двоје или троје деце.

Идеја овог концепта је да се управо те веће групе браће и сестара не раздвајају и остану под истим кровом с обученим хранитељицама које живе с децом и одгајају их.

Измештање деце из биолошких породица је тешка одлука, која се доноси тек када су се све претходне мере показале као безуспешне и када су дечји живот, здравље и развој озбиљно угрожени. Деца често долазе с великим траумама и животним искуствима и њима је потребна не само љубав хранитеља већ и стручна помоћ.

* Како радите с младима који су преживели трауме?

– Наши запослени у центрима за подршку породици и Центру Јаки млади и тим Дечјег села у Краљеву су психолози, педагози и социјални радници, који су прошли и обуке за рад с трауматизованом децом, као и хранитељице.

Када је потребна додатна стручна помоћ, упућујемо родитеље и хранитеље на стручне службе, односно, клиничке психологе, психотерапеуте, психијатре и друге стручњаке и услуге за рад с траумом.

Наше искуство показује да је најважније изградити однос поверења с дететом и младом особом и пружити јој осећај да је схваћена, саслушана, да има стабилан и стално доступан ослонац, савет и подршку.

Нажалост, у нашем друштву нема довољно свести, знања и стручне подршке и услуга за рад с траумом код деце и одраслих, а потребе су све веће.

* Колико је тешко деци да затраже помоћ ван куће?

– У случају насиља или тешког занемаривања деце од чланова породице, наше искуство каже да је деци то изузетно тешко, из неколико разлога.

Често не умеју да препознају да су жрве и да то што се дешава у њиховој породици није уобичајено јер не познају другачији образац понашања, не знају коме да се обрате и како.

Постоји страх од последица и неповерење у одрасле и систем, постоји страх од тога шта ће онда бити с њима, страх од непознатог, од домова за децу и напуштања своје средине.

Постоји и стид, жеља да се не буде другачији, обележен и одбачен јер деца често мисле да је све што се дешава њихова кривица. Проблем често препознају просветни радници, понекад су то сродници или пријатељи породице или се деца повере вршњацима.

Много је важно да схватимо да сви имамо обавезу да предузмемо нешто и пријавимо сумњу на насиље и да то није мешање у туђу приватност. Насиље, занемаривање, злостављање и злоупотреба деце најчешће су присутни тамо где их најмање очекујемо: у породици, школи, међу вршњацима, у разним школицама и клубовима, на послу и често га чине особе блиске деци.

* На које све начине помажете описмењавање деце у Србији?

– Радимо на томе да родитељи и млади разумеју значај образовања за развој и будућност деце и властиту будућност, да деца редовно похађају школу, да се спречи напуштање образовања, нарочито код девојчица.

Родитеље подучавамо како да подрже образовање деце, да редовно комуницирају са школом, а децу радним навикама, техникама учења, пружамо допунску наставу у Центрима за подршку породици, али и у домовима породица када деца на могу да дођу до нас, радимо на побољшању успеха, избору средње школе и будућег занимања и факултета.

Младима помажемо да се школују кроз стипендије и школарине, да стекну додатне социјалне и друге вештине, потребне за бољу запошљивост, да се запосле и задрже посао.

* Како би социјалне службе могле да унапреде своју ефикасност у сарадњи с невладиним организацијама?

– Нажалост, велика већина институција социјалне заштите, пре свих центри за социјални рад, већ дуги низ година немају довољно ресурса да пруже подршку свим угроженим грађанима.

Забрана запошљавања у државним службама и недовољан буџет за социјалну заштиту довели су до тога да недостаје велики број стручних радника.

Постојећи су преоптерећени бројем случајева које треба да воде, а који укључују децу, одрасле, старе, особе с инвалидитетом и све друге социјално угрожене категорије.

Они ни физички не могу да постигну да обиђу и пропрате све за које су задужени. Слично је с центрима за породични смештај и усвојење.

Реформа је довела до великог напретка када је у питању алтернативна брига – највећи број деце је у породичном смештају уместо у институцијама (осим за децу ометену у развоју) – али нису развијене услуге подршке у локалним заједницама које треба да помогну хранитељским и биолошким породицама у бризи о деци, младима, старима, нарочито особама с посебним потребама и менталним и другим потешкоћама и болестима.

То је, опет, довело до смањења броја хранитеља и повећања броја деце која се издвајају из породица. Ми смо увек имали добру сарадњу с центрима за социјални рад, домовима и другим институцијама, али мислим да се НВО сектор и даље не види као равноправан партнер и пружалац услуга социјалне заштите.

 


Важна нам је подршка

Грађани нам могу помоћи учланивањем у Клуб Златно срце тако што ће издвајати редовне месечне донације преко рачуна и трајних налога у банци, у складу с могућностима.

Компаније нам могу помоћи и кроз финансирање заједничких пројеката, трошкова рада наших програма, донацијама у новцу и производима и услугама, кампање усмерене на прикупљање средстава од грађана, волонтерски рад, менторство, стипедније и школарине за децу и младе, могућност за радну праксу и запошљавање младих, куповину наших честитки и на многе друге начине.

С обзиром на то да су наши програми усмерени на дужи рад с децом и породицама, да бисмо остварили одрживе резултате, веома нам је важна континуирана подршка, каже Весна Мраковић, директор СОС Дечја села.


Фото: Приватна архива

Додај коментар: