Торба је најтежа кад је празна

ТАШНЕР СЛАВKО ОД ПОРОДИЧНОГ ЗАНАТА ДО ФАБРИKЕ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ

Славко нам открива да је деведесетих година, када дође септембар и почетак школске године, њих четворо радило у радњи, поправљајући ђачке ранчеве. Људи су чекали по 15 дана да им се поправи торба. А за викенд се могла зарадити цела плата

Мој стриц Златко 1942. завршава школу “мајсто­рско писмо”, тако се тад то звало. Пре рата учио је код јед­ног Аустријанца који је држао радњу и тако је испекао занат ташнера. Прву радњу отворио је 1946. у Чика Љубиној и он­ да је дошао овде, у Балканску, где смо и дан ­данас. Сећам се, стриц је правио 10.000 ташни за три месеца. “Славко и Ми­рко” ђачке ташне, ранчеви. Седамдесетих година било је 20 радника који су овде радили. О томе је чак писала и Политика, звали су нас фабрика под ведрим не­ бом.

Производња је почињала у овој просторији, а завршавала се у дворишту. Свако је имао своје задужење, неко је лепио, неко шио, а неко правио бравице, шнале и каишеве, била је то читава линија производње, почиње причу за Борбу Слав­ко Милосављевић, најстарији ташнер у Београду.

Kратак осврт на историјат торбе

Историјат торби сеже све до праисторије, док су се намена и материјали мењали. Испр­ва су торбе прављене од животињске коже или трске, а коришћене су за чување оруђа, а потом и чување новца и осталих драгоце­ ности. Египатски хијероглифи нам сведоче да су торбе и тада постојале и имале сврху. Пе­риод краја 19. века и почетка 20. представљао је стагнацију развоја торби јер је сматрано да у рукама не треба ништа да се носи. Да би од средине 20. века до данас торба представљала неизоставан детаљ сваке даме.

СЕЋАЊЕ НА KВАЛИТЕТ

Kако нам саговорник открива, и даље постоји интересовање код младих да очувају тради­цију и њима значајне ствари. Испричао нам је да му је баш скоро у радњу дошла девојка која је хтела да поправи баки­ ну стару ташну. Такође, рад­њу је посетила девојка која је хтела да научи занат.

– Бави се модним дизајном, ја погледам, а њој нокти дугач­ки, руке неговане, рекао сам јој: “Није ово за тебе, погледај мени руке, овде се ради са ле­пком и разређивачем” ­ прича Славко Милосављевић. Славко сведочи о томе како су се некада ташне и прои­зводиле у његовој радњи. Његов стриц је шио ташне, постојале су кожаре – румска, ваљевска и “Скај” македонски, од којих се набављао материјал.

– То је био квалитет, за разлику од овога данас. А ташне су шили чак и Јованки Броз ­ присећа се.

У радњи се и даље налазе и кори­сте машине које су купљене када је радња била отворена. Међу­тим, наш домаћин каже да сада једино у Турској има делова за њих. Осим тога, мало је и мај­стора који знају да поправљају те машине, свега неколико њих, који су радили по фабрикама, па имају искуства…

Занати су некада имали потпуно другачију перспективу, била је част да будеш мајстор свог за­ната.

– Док је село било живо, деца која нису за школу, слата су на занат без обзира на то да ли су била газдински синови или сиромашни синови. Сада сви завршавају факултете, ово никога не занима. Занати су одиграли своје, нажалост што је то тако ­ сетно се присећа наш мајстор.

Славко нам открива да је деве­десетих година, када дође септе­мбар и почетак школске године, њих четворо радило у радњи, по­прављајући ђачке ранчеве. Људи су чекали по 15 дана да им се по­прави ранац. А за викенд је могла да се заради цела плата.

KАТАНАЦ НА ВЕРШТЕТ

– Баш ми је данас био колега, питам га како иде, каже ни како, и са мном је тако. Kо­рона је учинила чудо, од марта до маја прошле године радња је била затворена. Смањен је обим посла, тешко је то фи­нансијски постићи. Народ се уплашио, какве торбе, какво поправљање, ово ће све поста­ти прошлост. Жао ми је, добар сам мајстор, имам искуства, али ако се ништа не промени до Нове године, ја мислим да за Нову годину затварам ­ на крају разговора апелује Сла­вко, као ташнер с најдужом традицијом у Београду.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ