Scroll Top

У загрљају Дунава и старих Келта

u-zagrlaju-dunava-i-starih-kelta
Сличне теме

ИНЂИЈА, ОПШТИНА У СЕВЕРОИСТОЧНОМ ДЕЛУ СРЕМА И НА ЈУЖНИМ ОБРОНЦИМА ФРУШКЕ ГОРЕ

Оаза природних лепота са аутохтоним врстама животиња и хармонијом упечатљивих укуса налази се на свега педесетак километара од главног града Србије. Овде се одиграла бурна историја, а легенде и данас живе

У североисточном делу Срема, на јужним обронцима Фрушке горе и свега педесетак километара од Београда, налази се Инђија. Полемика око настанка назива већ на почетку даје драж овом месту. Да ли је назив добила по прелепој заносној жени која је носила ово име, по турској реч и ићиндија, која означава османску вечерњу молитву, или ипак назив води порекло од латинске реч и индигена, што значи домородац, урођеник? Можда нећемо никада сазнати, али оно што данас са сигурношћу знамо јесте да је Инђија општина, чијом се целом дужином простире река Дунав, подручје богато чокотима винове лозе и познато по чарима сремске гастрономије, а састављено од 26 месних заједница (Бешка, Марадик, Нови и Стари Сланкамен…).

КРЧЕДИНСКА АДА И СТАРИ СЛАНКАМЕН

На тури “Дунав кроз објектив”, коју предлаже Туристичка организација општине Инђија, пут почиње вожњом бродића ка незаобилазном бисеру Дунава – Крчединској ади. На 1231. километру од ушћа Дунава у Црно море налази се ова острвска оаза, која је под заштитом државе у оквиру Специјалног резервата природе Ковиљско-петроворадински врт. Тамо ће вас дочекати главни домаћини – коњи, који у крду слободно парадирају током читаве године, док су сезонски становници краве, мангулице и магарци. И да, немојте се зачудити уколико видите белу краву са упечатљивим роговима, то није бик, то је аутохтона сорта коју можете видети само овде.

Кажу да се свако место много боље и лепше види из воде, зато никако немојте пропустити ово крстарење Дунавом, који протиче територијом Инђије у дужини од 27 километара. Прави угођај имаћете при самом укрцавању, када вас дочека морнар, у мајици на плаво-беле пруге, са брковима и морнарском капом. Укрцавањем у Старом Сланкамену, на 1217. километру од ушћа Дунава у Црно море, видећете Акуминкум, објекат на брду који је испрва био у поседству Келта, а потом и Римљана. Дунав је одувек био природна граница, врло интересантна за освајање.

Обиласком ушћа реке Тисе у Дунав, сазнаћете много више о Старом Сланкамену и многобројним легендама које он крије. Између два рукавца реке Тисе крије се легенда која и даље живи. Наиме, велики хунски владар свима познат као Атила Бич Божји, према старим хунским обичајима, сахрањен је у речном гробу, и то у три ковчега (златном, сребрном и гвозденом), са свим благом и драгоценостима које је украо за време живота. А према предању, Атила је умро од последица конзумирања велике количине алкохола на дан свог венчања.

Понуду и инспирацију за предах, уз хармонију упечатљивих укуса и још бољих арома вина, можете наћи у гастрономском водичу Инђије, у ком, поред идеја за објекте које можете посетити и разне приче о њиховом настанку, добијате и предлоге за главне и незаобилазне специјалитете овог краја.

КЕЛТСКО СЕЛО

Главни локалитет Инђије – Келтско село, свечано је отворено симулираном борбом копљима између Римљана и Келта, баш као што је то некада изгледало. У том духу урађен је и цео пројекат, све је као што је било некада, у доба Келта. Келтски народ се више бавио сточарством него земљорадњом и баш из тог разлога овде се могу ви- дети главне атракције – Дару и Мару, две козице које је село добило од Бео зоо-врта.

Занимало нас је зашто баш Келтско село у Инђији, а одговор који смо добили од Милана Богојевића, директора Туристичке организације Инђија, гласи да је на територији Инђије пронађено скоро 900 новчића из њиховог времена, те ово место представља важно археолошко налазиште келтског племена Скордисци, који су живели на подручју Срема. Село, иако је отворено, није у потпуности завршено, а занимљива чињеница је та да два објекта намерно нису изграђена до отварања да би посетиоци могли да виде аутентичан начин грађења кућа тог времена, без мешалица и багера, од блата и трске. Главна кућа уједно представља и музеј, а приче које се крију иза експоната вас сигурно неће оставити равнодушним. У музеју су изложене њихове ношње за децу, жене и мушкарце, као и одежде за лето и зиму, у чије су ручно шивење били укључени ученици Средње школе “Др Ђорђе Натошевић” из Инђије, који су заједно са професорима истраживачким радом дошли до информација и података на које начине су материјали били бојени. Поред ношњи, видећете и теглице са латинским називима биљака и инсеката, чијом препрадом су стари Келти уносили разнолике тонове у свој живот, бојећи материјале од којих су правили одећу. Можете видети и разбој, на ком су рађени каишеви и плаштови, а радознали посетиоци се могу опробати и у прваљењу орнаменталних шара на старински начин. Ту су и накит, оруђе и новац, па се може научити више и о томе како се некада трговало. Поред музеја налази се уземљена кућица у облику купе, у коју можете доћи да направите хлеб на келтски начин, с одређеном комбинацијом зачина за које се претпоставља да су их користили. Није непозната чињеница да су баш Келти увели грнчарски точак на наше подручје, али за њихова грнчарска умећа није био пресудан значај форме, већ суштине, тако да посуђе није естетски лепо, али је служило сврси. Такође, постоји и место за стреличарство, где можете опробати своје вештине у коришћењу лука и стреле. У овом едукативно-забавном комплексу имате прилику управо да проживите дан једног Келта. Зато, ако вас путеви воде ка Инђији, ова атракција свакако треба да буде незаобилазна тачка вашег пута.

Келтски и Сингидунум

Београд је мењао више пута своје називе кроз историју, у зависности од тога ко га је у том периоду насељавао. Познато је да су му име Сингидунум наденули Скордисци, поменуто келтско племе које је живело на овом простору 279. године п. н. е. Верује се да је назив потекао од речи дунум, што значи брежуљак – комад земље, али стручњаци и даље полемишу око тога да ли би реч дин могла значити град, док за синги не могу тек да се усагласе да ли је назив носио стари келтски народ или је ипак означавао ушће двеју река

аутор: Милица Драшковић

фотографије: Туристичка организација Инђија

Додај коментар: