Scroll Top

Војник истине, правде и права

vojnik-istine-pravde-i-prava
Сличне теме

АРЧИБАЛД РАЈС, ФОРЕНЗИЧАР, ДОКТОР ХЕМИЈЕ, ПРОФЕСОР И ОСВЕДОЧЕНИ ПРИЈАТЕЉ СРБА

Швајцарски криминолог у Србију је дошао на позив српске владе почетком Првог светског рата и у њој остао до смрти

Радити и жртвовати се за своју земљу и свој народ требало би да буде урођено по природи и осећању дужности, више или мање, сваком човеку. Али радити и жртвовати се за један народ, као што је то чинио Арчибалд Рајс, а не бити, притом, везан за њега никаквим везама, било политичким, националним или материјалним, већ се, напротив, водити искључиво осећањем правде и права, то завређује вечно памћење и поштовање једне нације.

Неколико основних реченица којима, углавном, и почињу све приче о Арчибалду Рајсу: рођен је 8. јула 1875. у месту Хецберг (данас део Хаузаха) у јужнонемачкој покрајини Баден, као осмо од десеторо деце земљопоседника Фердинанда и његове супруге Паулине Забине Ане Габријеле. Током детињства често је био болешљив, па је породица решила да га након средње школе пошаље у Швајцарску, где му је клима више погодовала. Рајс наставља школовање на универзитету у Лозани, где студира хемију. Стицањем доктората и избором за вишег асистента, а затим за доцента за фотографију и фото-хемију 1901, почиње његов брзи научни успон и блистава каријера. Посебно га интересује примена научне фотографије у медицини и судству, те се може рећи да је он пионир научне криминалистике.

Што се тиче Србије и Арчибалда Рајса, та прича почиње 1914, готово одмах након избијања Првог светског рата. У том тренутку он се налази у Швајцарској пошто није био војни обвезник због урођене срчане мане. Иако ослобођен војне обавезе, ипак се пријављује у швајцарски генералштаб и добија задатак да се бави контрашпијунажом везаном за Немачку. Незадовољан положајем и начином на који је био организован рад контраобавештајне службе Швајцарске, даје оставку и пуковнику Косију саопштава да ће понудити услуге савезницима. Одмах је контактирао с пријатељем Николом Петровићем, српским конзулом у Женеви, који је то пренео српској влади и Николи Пашићу. Они су добро проценили да се овај рат неће водити само на бојном пољу, те да би било добро имати једног познатог и признатог криминалистичког стручњака (уз то још из неутралне земље) који би спровео анкету, истражио све злочине и утврдио бројна кршења међународних конвенција над Србима, па о томе обавестио светску јавност.

Никола Петровић је пренео позив српске владе Арчибалду Рајсу. На питање: “Када бих почео с послом” добио је одговор: “Одмах!” Након два дана Рајс је био на путу ка Србији. Путовао је скоро шест дана, стигавши у Ниш, тада ратну престоницу, 27. септембра 1914. С њим је дошао и његов пријатељ и фотограф Алфред Фавра.

Разговор са председником српске владе био је кратак. Пашић му је рекао да Србији треба један искрен пријатељ, који зна да посматра:

– Отиђите на фронт, отворите очи и уши и онда кажите свету шта сте видели и чули.

Врло брзо Рајсови извештаји и чланци у листовима западних европских земаља наилазе на одличан пријем читалаца и широк одјек у јавном мњењу јер их је писао угледни научник и професор универзитета. Његова крилатица “пред злочином нема неутралности”, изречена на Сорбони, на предавању о Србији у рату, брзо је постала позната у Европи.

Рајс је обишао читаву Србију уздуж и попреко и на сваком месту се уверио у страшно страдање српског народа. Писао је чланке који су изазвали снажан одјек, а њихово стално објављивање, с увек новим подацима, обезбедило је пресудан утицај за пробијање информативне блокаде Србије и продор истине у свет о страдању српског народа, односно, за ствар Србије и њених савезника, што је, свакако, једна од најзначајнијих Рајсових заслуга.

Са српском војском повлачио се и преко Албаније да би затим отпутовао у Швајцарску да обавести свет шта се збива у Србији, али и да делује на још једном пољу. Док се на Крфу и у Африци српска војска опоравља, а на европским ратиштима воде битке, Рајс ради на пријему избеглица.

Мало је познато да је основао хуманитарни фонд, који ће пуне три године издржавати на стотине дечака и младића. Хонораре за новинске чланке усмеравао је ка српском посланству у Паризу за француско-српско сиротиште. За помоћ српској деци даје огромну суму за оно време – 15.000 франака.

Када опорављена и реорганизована српска војска стигне у Солун преко Крфа, стиже и Арчибалд Рајс. Сада је добровољац у српској војсци, како се интимно осећао још и раније у Србији, када је заволео наше људе, војнике и сељаке. Настављајући започету улогу и на Солунском фронту, неуморно је обилазио српске трупе, одлазио на најопаснија и најинтересантнија места, а онда и одатле слао писма и извештаје у којима је сву пажњу усмерио на српског војника и његово понашање у борби и ван ње.

Због свог ангажовања на страни Србије и савезника, Рајс је, не само у непријатељским земљама него и у самој Швајцарској, навукао на себе праву олују претњи, напада и интрига.

Када се завршио Први светски рат, остао је у Србији. Поред обавезе да уобличи резултате истраге о злочинима окупатора у Србији и званичне извештаје за предстојеће мировне конференције, Рајс је желео да буде сведок и учесник изградње новог живота у разореној земљи.

У Министарству иностраних послова ради на документацији за међународни суд у Хагу. Саставља листу злочинаца, у којој поименце наводи 2.000 Бугара, 800 припадника аустроугарских окупатора и неколико Немаца, међу њима и двојицу најодговорнијих: генерала Аугуста фон Макензена, који је командовао одлучујућим операцијама Централних сила на руском, српском и румунском фронту, и Макса фон Галвица, такође немачког генерала, најважнијег команданта на француском фронту, а од 1915. и на српском.

ФОТО: ПРИВАТНА АРХИВА

У Народној банци налази посао хонорарног саветника за кривотворене новчанице, а као хонорарни начелник у Министарству иностраних послова оснива технички сервис и полицијску школу. Међутим, суочен с неразумевањем и изложен многим неспоразумима и интригама, подноси оставку на ту дужност. И кад се очекивао његов повратак у Швајцарску, Рајс остаје у Београду, у ком је подигао кућу. Заједно са породицом Алфреда Фавре живео је у вили “Добро поље” на Сењаку.

Тамо пише “Ратне мемоаре”, књигу као сведочанство о једном узбурканом времену у Србији, виђеном са европске осматрачнице једног истакнутог научника, професора универзитета и талентованог публицисте. У предговору у књизи избија Рајсова разочараност стањем у Србији: “Да ли је послератна стварност освештала жеље палих. Као искрени пријатељ земље, приморан сам да у то посумњам. Егоизам, који је смртна болест за један народ, обузео је духове.”

Осведочени пријатељ Срба оставио је у рукопису политички тестамент “Чујте, Срби”, чије су поруке актуелне и данас.

У Великом рату чврсто је формирао мишљење о доброти, честитости и хуманости српског човека и то је вртоглаво почело да се круни након сукоба, огрнувши га плаштом песимизма у погледу будућности његове вољене Србије.

Смрт Арчибалда Рајса 8. августа 1929. у 55. години, иако је био срчани болесник, била је врло неочекивана. После вербалног сукоба с бившим министром Миланом Капетановићем, који је рат провео у иностранству и постао ратни профитер, Рајс је пао – убијен речима које није могао да преболи. Капетановић је градио кућу у близини Рајсове и дошло је до свађе због пута којим је требало да прођу камиони, током које му је Капетановић добацио да је нико и ништа у Србији.

Сутрадан, 9. августа, у три сата по подне, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади срце његово ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Миловановић. Око шест часова по подне тело је пренесено у Официрски дом и изложено на почасном одру.

Рајс је сахрањен 10. августа у поподневним часовима, с генералским почастима и по православном обреду на Топчидерском гробљу, крај своје миљенице мале Наде Фавре, Алфредове ћерке, која је као шестогодишњакиња преминула 1927. Чинодејстовао је карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. Спроводу, поред изасланика краља Александра Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, присуствовао је велики број обичног света, чланова разних културних и хуманитарних организација и ратних другова Арчибалда Рајса.

аутор МИЛАН БОГОЈЕВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ИЗ КЊИГЕ САВЕ М. ЂОРЂЕВИЋА, СПОМЕНИЦА ДР. РАЈСУ, БИБЛИОТЕКА ‘БОРБЕ

Додај коментар: