120 година од рођења Ђорђа Андрејевића Куна.
ПОЗОРИШТЕ “ПИНОКИО” ОБЕЛЕЖИЛО ПОЛА ВЕКА ПОСТОЈАЊА
Позориште сваке године припреми пет премијера и изведе око 250 представа
Највеће луткарско позориште у Србији “Пинокио” 1. априла прославило је 50 година постојања. Прослава чији је слоган “Пола века игре” обележена је концертом Оркестра полиције Министарства унутрашњих послова Републике Србије и премијером ансамбл представе “Бајка о зачараној лепотици”, бугарског редитеља Славча Маленова. Публика је дочекала крај десетоминутним аплаузом, а завршницу је употпунило извођење нове химне позоришта. Излазак целог тима “Пинокија” на сцену, који је заједно с публиком ђускао уз песму “Ми смо деца Пинокија” разиграо је, али и разнежио присутне.
– Позориште никада није одустало од свог циља, а то је луткарство. Лутка, маска, анимација и деца. Добро дошли пожелео је присутнима управник позоришта Владан Ђурковић, након чега је уследила и додела годишњих приз нања. Прво је уручено бившем управнику и оснивачу “Пинокија” Живомиру Јоковићу. Награде су додељене и глумцу Зорану Тодоровићу, Фондацији “Новак Ђоковић”, Гордани Гонцић из Секретеријата за културу и Ивану Kарлу, се кретару за културу града Београда.
– “Пинокио” не може никад да остари ни одрасте, тако да је и ово позориште осуђено на вечну младост у публици и на репертоару, на сцени.
Ја вам желим да наставите да негујете ту младост и да никоме ко вас хвали никада не порасте нос поетично је изјавио Kарл. Луткарски театар, у споју стварног и немогућег, представља чврсту спону између реалности и маште, а глумац кроз лутку, главно средство позоришне луткарске представе, у тих неколико тренутака на сцени, несебично поклања публици своју душу.
Лутке су свет између сна и реалности, свет игре, маште и сликовних знакова на сцени, а свако позориште лутака је истовремено и музеј лутака. Све позоришне лутке направљене за поједине представе су и уметничка дела, па се тако, на Булевару Маршала Толбухина 1, налази једино луткарско позориште у Београду, где се најмлађи, али и они нешто старији, могу препустити чарима необичних уметничких дела.
Основано је 1972. као Путујуће позориште “Пинокио” да би своје седиште у Земуну театар добио годину дана касније, када и мења свој назив у Позориште лутака “Пинокио”. Прве представе настајале су са свега три-четири глумца, међу којима је био и Живомир Јоковић, а играли су се комади, као што је “Биберче” или баш “Пинокио”.
Прва представа одиграна на земунској сцени реализована је у мају 1973. “Догодило се у Луткову”, да би од 1978. “Пинокио” добио статус сталног београдског позоришта. До данас је остало једино луткарско позориште у Београду. У театру се, поред малих позоришних форми, праве и велике ансамбл представе, али се формира и стални глумачки ансамбл. “Пинокио” почиње да окупља велики број писаца, редитеља, ликовних креатора, композитора, а међу сарадницима су се нашла и најзначајнија имена уметника из земље и иностранства.
Током лета 2014. “Пинокио” се преселио на Нови Београд, у зграду бившег биоскопа “Југославија”, где је претходно привремено било смештено и Мало позориште “Душко Радовић”. Позориште је до сада учествовало на бројним домаћим и међународним фестивалима и добитник је низа значајних награда и признања. Основу репертоара чине представе рађене по мотивима класичних бајки, митова, легенди и епске поезије, али и према савременим драмским текстовима. Kористе се различите луткарске технике и форме, често у комбинацији с позориштем сенки и глумачком игром. На репертоару је преко 30 представа, које се свакодневно изводе на матичној сцени и на бројним гостовањима. Сваке године изведе се пет премијера и укупно око 250 представа.
Типови лутака
Међу луткама које учествују у позоришту постоји велика разноликост: велике лутке, у које се облаче глумци, марионете, лутке које се, као чарапе или рукавица, навлаче на руку или, још мање, на сваки прст, дрвене лутке, лутке за позориште сенки или за малу сцену с кулисама и лутке за трбухозборце. У неким европским земљама тематика и ликови су били стални, па се тако верује да је назив марионета, лутка која се покреће помоћу струна, настао од имена Девице Марије, обавезног лика италијанских средњовековних луткарских приказа. Гињола је врста лутке названа по лику из француских представа, Гињолу, у чије се тело ставља рука, а покреће се прстима или помоћу две чврсте жице, док је глава дрвена да би издржала ударце. У Енглеској су обавезни Панч и Џуди, мада се ниједна врста лутки не зове по њима.
аутор МИЉА ПОЊАВИЋ
ФОТОГРАФИЈЕ: ПОЗОРИШТЕ ЛУТАКА