Слаткиши достојни краљева

Посластичарница „Пеливан“ у Београду ради већ 172 године

Најпознатија по домаћем сладоледу чији рецепт је и даље тајна, радња је снабдевала и двор Карађорђевића алвом

Као синоним за врхунско пециво, а посебно сладолед и чувену бозу, посластичарница Пеливан важи за једну од најпознатијих у граду.

Основана је 1851. и представља један од најстаријих угостиљских објеката у Београду који и даље послује, и то под истим именом и власништвом исте породице од самог оснивања.

Некада је снабдевала Краљевски двор Карађорђевића,награђена је Краљевском потврдом Југославије 1936., а о њој као „обавезној станици“ у Београду писао је и нобеловац Иво Андрић у делу „Знакови поред пута“.

Од оснивања, више пута су се мењале границе државе, владари и уређења, а прва посластичарница у престоници, пребродила је бројне историјске догађаје.

Након 172 године, посластичарница Пеливан задржала је квалитет и аутентичност

– Свакодневним унапређивањем посла, великим трудом а и чињеницом да је све остало у кругу породице, јесте оно што нас одржава кроз све ове године постојања.

Како је то помогло нашој породици, тако је и породица помогла Пеливану, и трудимо се да нашим муштеријама дамо оно што и заслужују,

започиње разговор Мусаб ел Шукеир, један од власника посластичарнице.

Тајна презимена

Оснивач радње био је Мустафа Пеливановић, који је у Београд дошао као улични продавац сладоледа и бозе.

Како је имао таленат за рвање, који је у то време важио за најпопуларнији спорт у Османском царству, почео је да учествује на разним такмичењима.

Проглашен за најбољег рвача у Србији, Мустафа је узео Пеливан за породично презиме, које у преводу са турског језика значи рвач, а победа са овог такмичења донела му је почетни капитал који је уложио за отварање посластичарнице.

У почетку, посластичарница се налазила у близини Стамбол капије, на месту данашњег тржног центра Стакленац, и за кратко време постала је веома популарна. Кроз време, посластичарницу су пратили бројни историјски догађаји, од ослобођења Београда од Турака, династијске борбе, настанка Краљевине Србије, а потом и светски ратови и стварање Југославије.

Током бомбардовања 1941. радња је уништена, и након пар месеци премештена на нову локацију у Булевару краља Александра, где се налази и данас.

Производња је била потпуно обновљена, а по заврштку рата успели су да набаве и најновије машине за сладолед из Италије.

Златно доба Пеливана било је у периоду од 1950их до почетка 80их година, када је објекат продавао 250 кг сладоледа и 600л бозе дневно.

Сладолед- заштитни знак Пеливана

– Мој деда је први увео сладолед на кугле код нас. Отишао је у Италију, где је видео да је то тренд, овде то није ни постојало, и 40их година прошлог века увео је први сладолед на кугле у Београду, објашњава Мусаб.

Прва асоцијација на Пеливан јесте сладолед, а чувени рецепт који је и даље тајна, осмислио је Азир Пеливановић.

Да ли се овај господин водио мишљу да је највећа тајна успеха сачувати тајну, не знамо, али оно што је сигурно јесте то је да он у томе успео.

Преносио се с генерације на генерацију, а са његовим састојцима били су упознати само тадашњи власници који су га лично спремали.

Први сладолед у куглама Београђанима је продао управо Азир Пеливановић, а због његовог укуса правиле су се чувене „змијице“ од редова испред Пеливана.

Устајао би у три сата ујутру, када нема никога, да би направио смесу за сладолед, и тако је радио до 5 сати док не стигну остали радници, а касније би долазили његови синовци да леде сладолед.

– Основни укуси сладоледа у то време били су млечни- ванила, чоколада, лешник и малага.

Касније укуси сладоледа су се ширили, али рецептура се није мењала ни на новим укусима, као ни на старим.

Рецептура је иста, само што се на пример у пистаће додају пистаћи, у пеливанка додаје се нутела и чоколада, наводи Мусаб.

Седамдесетих и осамдесетих година 20. века, код Пеливана у Београду постојале су само четири врсте сладоледа – ванила, малага, лешник, чоколада.

– Квалитет сладоледа зависи од самих намирница које се убацују у њега. Ми процедуру нисмо мењали од 1941., када је мој деда направио тај рецепт.

Једино што се променило у односу на то време јесте квалитет самих намирница, јер рецимо квалитет млека некада и сад није исти, истиче власник.

Омиљено место великана

О аутентичности и угледу посластичарнице сведочи и чињеница да је Андрић писао о њој, и то као обавезној станици у Београду, а због врхунског квалитета, постала је омиљено место бројних глумаца, политичара, писаца и туриста.

Међу највернијим муштеријама били су глумци Никола Симић и Предраг Ејдус, а Данило Бата Стојковић посећивао ју је сваки дан.

Бата је долазио у Булевар „да охлади, али и заслади душу“, а за њега се везује и анегдота, да је увек дисциплиновао стајао и чекао ред, да када би неко покушао да дође до сладоледа преко реда, глумац би се наљутио и натерао нестрпљиве госте да се врате и не прескачу остале.

Модерни колачи насупрот традиционалним

Данас свуда можемо пронаћи „модерне колаче“ као и оне које нам Запад намеће, попут америчких палачинки, суфлеа, браунија, али оно што идаље можете испробати у Пеливану јесу они стари, традиционални колачи.

Иако ретко ко данас тражи чувени гемишт- комбинацију суџука и алве, на менију се идаље налазе тулумбе, баклаве, кадиф, а интересантно је да гости, и то претежно млади, више наручују бозу него лимунаду.

На традиционалан начин праве се кремпита и шампита, а овде можете појести колач из југословенских времена попут срнећих леђа, москва шнита, и мињона.

Ипак трендови у посластичарству стално се мењају, па се тако неке од старинских посластица попут урмашица и белог суџука, праве искључиво по наруџбини, јер потражња за њима је минимална.

– Највећи редови правили су се управо због ова четири основна укуса сладоледа, који представљају и симбол Пеливана.

Што се тиче колача  сви су  традиционални, поред њих ми правимо и модерније колаче, али на првима је акценат.

Трудимо се да се допаднемо и млађим генерацијама, али наравно на квалитетан начин, тако да спремамо и пеливан торту, чери колач, закључује саговорник.

„Краљевске муштерије“

Иако је испрва, посластичарница Пеливан било омиљено место да се засладе „обични“ Београђани, глас о мајсторству ове породице стигао је и до двора.

Тако је Пеливан, као своју муштерију добио и чланове породице Карађорђевић, са којима су склопили договор да им се испоручује алва.

Посластичарница је награђена Краљевском потврдом Југославије 1936., чиме је Пеливан добио још већи углед.

Зашивени џепови на панталонама радника

О Азиру се препричавају различите анегдоте, а једна од њих везује се и за џепове на панталонама радника.

Наиме, једном приликом ухватио је своје синовце да су новцем из касе уплатили спортску прогнозу.

Љут на њих, решио је да сви запослени имају зашивене џепове на радним панталонама, не били и своје запослене спречио у томе.

Фото: Приватна архива