У заточеништву у Зеници открио свој уметнички дар

СЕЋАЊЕ НА СРЕТЕНА СТОЈАНОВИЋА (1898-1960), ЧУВЕНОГ ВАЈАРА, ПЕДАГОГА, КРИТИЧАРА…

Због веза са младобосанцима осуђен је на десетогодишње тамновање и управо је у затвору почео да ради рељефе на дрвеним кутијама за цигарете

Није лако разумети  нешто једноставно, а садржајно,  што с мало речи  много казује. Није лако избећи опојност повр шне блиставности. То су знали  стари Грци, а то зна и Мило Милуновић, писао је, између осталог, за Борбу Сретен Сто јановић давне 1958.

Чувени вајар, аутор монументалних рељефа, изванредни цртач и акварелиста, уважени педагог, ликовни критичар, академик… Све је то био  Сретен Стојановић (1898-1960 ) и сигурно много више. Револуционар у крви и уметник који је оставио један од највреднијих  скулпторских опуса у српској и југословенској уметности 20. века.

„Васпитан и одгојен у духу борбе за слободу, Стојановић је читавог живота интензивно учествовао у друштвеним и политичким збивањима“

Шта год да је радио, кажу, бивало је прожето уметношћу и друштвеним ангажманом. А свој уметнички дар Стојановић је заправо открио у заточеништву у Зеници. Са 16 година, наиме, био је заробљеник аустроугарске власти, као члан Младе Босне, и осуђен је на десетогодишње тамновање због доказаних веза са сарајевским атентаторима. Његов непревазиђени таленат, иако, према његовом мишљењу, недовољан за врсног уметника, видео се већ на рељефима које је радио на дрвеним кутијама за цигарете. Први критичари били су му заробљеници…

– Да би постојало једно вајарско дело, није довољно има ти само таленат. Тиме се не може отићи даље од наивне и примитивне лепоте. За скулптуру таленат или дар су само полазна тачка, без које се и не може замислити ништа озбиљно – писао је уметник у свом  литералном делу “О уметнос- ти и уметницима”.

Стојановић је говорио и како је управо човек и сам живот оно што га узбуђује, покреће и мења. Веровао је да се приликом уметниковог враћања природи и он сам, сваким по- јединачним делом, обнавља попут природе – никад се не понављајући.

Знање и вештине је након рата усавршавао прво током  школовања у Бечу, а потом одлази у Париз, где улази у круг монпарнаске боемије и учи код Антона Бурдела, који је на Стојановића и извршио најдубљи утицај и ког је често и сам наводио у радовима и приликом јавних обраћања. Доласком у Београд (1922), наводе критичари и историчари уметности, доноси и прве експерименталне продоре у српском вајарству: архаизам, обојеност, стилизацију и геометризацију скулптуре.

Не само да је унео интимну димензију у српско вајарство, створио модеран психолошки портрет, негујући у монументалној пластици епску традицију, већ је и први код нас озбиљно и студиозно писао о скулптури. Озбиљно се бавио уметничком критиком, износио идеје о потреби ангажованог односа уметности према животу… И писао је баш за Борбу, од 1927.

О томе да је Стојановић био  авангардна личност говори  нам и то на који начин је гледао на апстрактну уметност, за коју је сматрао чак и тада, када је она била новина, да представља враћање чисто ликовним елементима, као опомена уметницима да треба да чувају баналности које не морају бити  нужно лоше.

У периоду између два светска рата ствара најзначајније реалистичке портрете у савременој  српској скулптури.

• Увек ми је импоновала монументалност наших  историјских  личности и великих историјских збивања. То и покушавам да кажем на  свој скулпторски начин, онако како умем – говорио је Стојановић половином прошлог века.

У делу “Бисте” записао је и ове речи: “Kолебање скулптура је вечно и докле год се скулптор буде борио са пре ношењем човека у материјал то ће да траје.”

Филип Вишњић, Бранислав Нушић, Максим Горки, Милутин Миланковић, Иво Андрић, све ове великане преточио је он у статуе или бисте. Стојановић је аутор и Kарађорђеве фигуре испред Храма Светог Саве, Његошеве седеће статуе испред зграде Филозофског факултета, баш као и монументалног рељефа на Споменику  у Kуманову “Други бојни ред“.

Сретен Стојановић је, тежећи ка уметничкој истини, током више деценија обликовао и мењао своја изражајна средства. Стварао је својим доживљајем и узбуђењем обликоване скулптуре, које на чудесан начин дубље, шире и даље живе и комуницирају кроз време. Васпитан и одгојен у духу борбе за слободу, Сретен Стојановић је био уметник који је читавог живота интензивно учествовао у релевант- ним друштвеним и политич ким збивањима, продуктивно стварајући дела у којима негује  епску традицију, уносећи незаобилазну  интимну ноту – наведено је, између осталог, у најави за изложбу “Врлине карактера и материјала”, коју је Народни  музеј у Београду представио поводом Дана државности, а са уверењем у значај представљања и упућивања у опус уметника чије скулптуре чине упечатљив визуелни део иден титета српске и југословенске  уметности 20. века.

аутор МИЛИЦА ДРАШКОВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: АРХИВА БОРБА