Да није било “Тесле”, не би било ни нас

АНСАМБЛ ЕТНОС, ЧУВАР ИЗВОРНЕ СРПСКЕ МУЗИКЕ

Хармоника није постојала у Србији пре Другог светског рата, а данас је народни оркестар незамислив без овог инструмента

Почели смо случајно, као школски ансамбл у Електротехничкој школи “Никола Тесла”, где смо се и упознали на музичкој секцији код професорке Славице Лазаревић. Био сам најстарији и једини који свира хармонику и на првој години сам често свирао сам. Касније, почели су да пристижу нови људи, након чега сам упознао моје добре пријатеље, а сада већ и колеге из ансамбла Николу Зивлака, који свира кларинет и саксофон, и Филипа Милосављевића, који свира кавал, фрулу и гајде – традиционалне музичке инструменте. Различити људи су се смењивали, али је окосница остала иста, захваљујући нашем пријатељству, каже за Борбу Бојан Антонијевић, хармоникаш и један од оснивача инструменталног ансамбла Етнос.

Главна одлика овог музичког састава је несвакидашња комбинација инструмената и пажљиво одабран репертоар који чини изворна и фолклорна музика из свих крајева Србије и околине. Одскора су богатији за још једног члана, уједно и најмлађег, Алексу Милуновића који свира ритам гитару. Иако млади, имају доста искуства с наступима с културно-уметничким друштвима, али и свирањем на улици, одакле су их често пролазници и посматрачи агажовали за догађаје у културним установама попут “Коларца”.

Како тачно дефинишете музику коју свирате?

– Музика коју свирамо у основи је етно, изворна музика, међутим, ту се увек налази и нешто новијег датума. Називамо је компонована стилизована народна музика, тачније музика која је компонована у духу традиције. Ко слуша, а не зна да је то осмишљено и компоновано, помислио би да је у питању традиционал. Нешто сам радио и сам, надам се да ће једном угледати светлост дана. То је углавном музика која се прожима кроз фолклор, кроз кореографије, инструментали, кола и ора. Познато је да хармоника није постојала у Србији пре Другог светског рата, што значи да наша традиционална музика није могла толико да се изводи на овом инструменту, а данас је незамисливо видети народни оркестар без хармонике или контрабаса. Постоји разлика између компонованог, изворног и стилизованог, али је све прилагођено модернијим аранжманима; битно је да се то све на крају упакује и звучи компактно.

Где заинтересовани слушаоци могу да вас чују?

– Наступамо на приватним прославама и културним манифестацијама. Највише волимо ревијалне фестивале и наступе где можемо да се препустимо публици и уживамо.

Учествовали сте и на Дубаи експо фе­стивалу, какве утиске носи­те оданде?

У јануару ове године учествовао сам као шеф оркестра. Представљали смо Србију у оквиру Недеље туризма и још сам под утисцима, искључиво позитивним. Поред четворочланог ансамбла, заједно с нама ишли су играчи, разне занатлије и певачи, а сви заједно потрудили смо се да представимо нашу земљу на најбољи могући начин.

Кавал – инструмент са “ђавољим рупама”

Кавал је традиционални дувачки инстру мент топлог звука, који чини важан део музи чке традиције југа Србије. У Македонији, Бу гарској, Турској и Грчкој такође је популаран, док је код нас дуго био заборављен. Велики број људи и не зна који је ово инструмент. Че сто га мешају с фрулом због изгледа и звука који производи.

Постоји занимљива легенда о томе како су настале четири рупе од укупно осам, колико их има овај интсрумент. У стара времена живео је један пастир, који је преди вно свирао кавал. Дочуо је то ђаво, разбеснео се од љубоморе и решио да уништи пастиру инструмент којим је производио тако савр шен звук. Пала је ноћ, пастир је заспао, а ђаво се прикрао, узео пастиру инструмент и избу шио га додатно, с намером да га уништи. Кад је свануло, пастир је, као и сваког јутра, узео кавал у руке, почео да свира и изненадио се јер је инструмент испуштао још лепше зву ке него до тада. Зато се у народу може чути да се ове рупе називају “ђавољим рупама”

Како коментаришете тренутну музичку сце­ну у Србији?

– Не волим ништа глобално да заокружим и кажем да ништа не ваља. Људи често воле да критикују и да причају да се музика искварила и да је с временом опао квалитет. Ако анализирамо музички, можемо да кажемо да јесте. Има доста понављања и доста копирања. Тешко је бити иновативан и направити нешто ново, али верујем да свако може да пронађе своје парче тотре у целој причи. Чињеница је да је дошло до хиперпродукције музике и извођача. Можда ће доћи у неком тренутку до презасићења. Можемо да бирамо, ако ништа друго. Јесте да има превише садржаја, бомбардовани смо свим и свачим, али мислим да је индивидуално и да свако може да нађе шта му одговара и шта му лежи, а од осталог да се дистанцира – тако пратим читаву сцену.

Колико је данас тешко издвојити се у мору младих музичара? Како до­ћи до подршке?

– Свако треба да буде уникатан, да има звук по ком ће бити препознатљив. У данашње време то није нимало лако јер се чини као да је све већ негде виђено и да више нема шта да се измисли. Донекле то и јесте тачно, али увек се може наћи мало простора за креативност и додавање неких нових момената. Ми комбинујемо традиционалне и савремене инструменте, користимо стилизоване аранжмане и стилизоване нумере, а основа је традиционал. Што се тиче подршке, често се запитам како доћи до ње. Овај разговор је неки вид подршке и хвала вам на томе, медији су нам веома важни, да би шира јавност чула за нас, и упознала се са нашим радом. Треба стално истраживати терен и испитивати где је коме место. Ми се највише пласирамо преко друштвених мрежа, као и преко нашег Јутјуб канала.

аутор МИЉА ПОЊАВИЋ

ФОТОГРАФИЈЕ: ПРИВАТНА АРХИВА