Антички атлета зелених очију

Александар Дероко (1894-1988) архитекта старог кова, педагог, херој, шармер

Овим речима Црњански је описао свестраног уметника,првака у пливању, одликованог ратника, аутора Богословије и коаутора Храма Св. Саве

Фото: САНУ

Сакралних симбола Београда које данас познајемо и по којим га препознајемо једним делом не би било да у њему није живео и стварао
Александар Дероко (1894-1988). Рођени Београђанин за престоницу и њене суграђане урадио је много иако га у почетку, услед немилих околности у држави, живот није мазио.

Награђивани пливач и ратни пилот Рођен је 16. септембра 1894. у Кнез Михаиловој улици у породици италијанског порекла из Венеције.

Отац Евгеније Евжен Дероко био је инжењер, а мајка Ангелина Михајловић родом из Баната. Током одрастања Александар је бележио прве велике успехе, освојивши две златне медаље на такмичењу у организацији Српског олимпијског кулба 1911, за препливавање Саве и пливање на 1.000 метара слободним стилом.

Истовремено се бавио и моделарством и учествовао на такмичењима која су од 1910. до 1912. организовали први млади моделари у Србији. Конструисао је и израдио једну од првих ваздушних једрилица у Србији.

Када је почео Први светски рат, постао је ђак-добровољац и један од 1.300 каплара.

Био је учесник Церске битке, а након албанске голготе, као избеглица, дошао је до француске ратне школе у Паризу и постао један од првих ратних пилота на Солунском фронту.

Тамо је провео три године, чиме је заслужио чин резервног мајора авијације, а касније и Албанску споменицу.

Као резервни мајор заробљен је 1941, али је успео да побегне пре спровођења у Немачку.

С бројним српским интелектуалцима једно време је био заточен у логору на Бањици.

О овом хероју и његовим подвизима је чак и Црњаски писао и причао, описујући га и поистовећујући с античким атлетом зелених очију.

Најбољи студент

Школовање је започео на Техничком факултету у Београду, које је током рата обуставио.

Након рата мисао-водиља му је била да треба ослободити човеков дух, оплеменити му простор и на тај начин му учинити будућност лепшом.

Зато је с великом страшћу студирао архитектуру и дипломирао са оценом 9,66.

Дневни лист Време је 12. фебруара 1926. објавио вест о архитектонским испитима на Београдском универзитету.

Од десет кандидата испит су положила четири, међу њима и Александар Дероко, “који је добио 966 од могућих 1.000 поена, што је највећа оцена на архитектури после рата до данас”.

Исте године, као стипендиста француске владе, отишао је један семестар на специјализацију у Париз код проф. Габријела Мијеа, великог познаваоца балканске средњовековне архитектуре.

Почетком тридесетих година постао је професор на Архитектонском и Филозофском факултету, где је предавао све до пензионисања 1974.

Прича се да је амфитеатар Архитектонског факултета био премали да прими све студенте који су желели да га слушају.

Пијатељство с Пикасом

За време студија у Паризу дружио се са свим тадашњим великанима уметничке позорнице. Поред Саве Шумановића, Растка Петровића и Сретена Стојановића, упознао се и с тада неафирмисаним Пикасом.

Како се сам Дероко присећао, Пикаса је упознао када он није имао ни атеље, већ је сликао у салону са старинским намештајем у потпуној беди.

У разговору с Пабловом првом супругом, руском балерином Олгом Хохловом, сазнао је да се њен брат, иначе вешт јахач, крије у Београду и тражи службу.

Дероко се досети да Хохловиног брата упозна са генералом Хаџићем, који му је обезбедио да ради као шталмајстор коњичке школе у Суботици.

Круна овог пријатељства се и данас налази у Народном музеју у Београду.

Слика “Фантазија” с представом Арабљанина на разиграном коњу, рађена у тушу, била је Пикасов поклон генералу за пружену помоћ.

Газиместан и Храм Светог Саве

Као пројектант, професор Дероко је био део плејаде стваралаца који су старе градитељске традиције успешно користили у савременом
пројектовању.

По завршетку студија 1926, заједно са Богданом Несторовићем, победио је на конкурсу са пројектом за изградњу Храма Светог Саве.

Мање је позната чињеница да је првобитан нацрт пројекта морао да се редукује јер је оригинална идеја била да храм буде по димензијама Аја Софије у Истанбулу.

Поред храма, радио је на црквама и манастирима широм Југославије, па су према његовом нацрту урађени конак у Манастиру Жича и епархијски конак у Нишу.

С Петром Анагостијем израдио је скицу Богословског интерната у Београду, познатијег као Богословија.

Њихов нацрт за Филозофски факултет никада није реализован.

Пројектовао је и кућу пуковника Елезовића у Београду, кућу Николајевића са апотеком у Азањи, Храм Преображења Господњег у Новом Сарајеву и Капелу видовданских јунака на православном гробљу у Сарајеву, где су сахрањени чланови Младе Босне за које се знало где су умрли.

За Србе и српски народ урадио је много.

Обележио је место на ком је вођена Косовска битка на Видовдан 1389. Према његовом нацрту је 1953. израђено спомен-обележје и меморијани комплекс на Газиместану, где се све до 1999. у пуном сјају налазио Споменик косовским јунацима у облику средњовековне куле.

Београдско мангупче

Опчињен српском средњовековном уметношћу, за мислилиште је користио Хиландар, о ком је написао путописе “Света гора”. У њима је, поред историјских података, дао и упечатљиву слику Свете горе, каквом ју је доживљавао и волео.

Осим архитектуре, бавио се и литерарним радом, те су тако настале књиге посвећене архитектури попут “Монументалне и декоративне архитектуре у средњовековној Србији”, “Архитектуре старог века”, “Народног неимарства”, а свог детињства присетио се у књизи “Мангуплуци око Калемегдана”.

Већину књига је сам илустровао. Фељтон “Сећања” чинио је скуп Дерокових успомена, објављиваних у Политици од 29. септембра до 12. октобра 1986.

Први фељтон посветио је свом безбрижном детињству, описујући себе као просечно београдско мангупче, које је заједно с другарима крало шљиве с пијаце, бежало с часова и правило момачке несташлуке и смицалице.

Чак је и написао како је добио батине од професора руског језика јер је на његовом часу у ћошку учионице био скелет којег је Дероко натерао да се “смеје” помоћу канапа закаченог за вилицу костура.

Професор се страшно наљутио, што Александар није заборавио, препричавајући ову анегдоту са часа до краја живота.

Фото: Музеј науке и технике

Критика модерне

Савремену архитектуру је сматрао грехом, а вишеспратнице нехуманим условима за живот.

– Велике смо грехе ми овде, у Београду, починили и још их чинимо. Шта смо све старо без нужде уконили! А тек који су греси с овим новим што градимо – истакао је једном приликом.

Своје студенте је учио да никад не треба да забораве да раде у служби човека и да никада не праве “мравињаке” и “осињаке” јер људи нису ни мрави ни осе, те да не треба хрлити за модом у свету када је српска средњовековна уметност у потпуности по мери човека.

Нови Београд сматрао је скандалозним пројектом, а зграде у стаклу кавезима за звери.

Рад Корбизјеа је критиковао кад год би му се за то указала прилика, чак је препричавао да су му студенти говорили: “Не дао вам бог, професоре, да живите у кућама које ми данас пројектујемо.”

Награда за животно дело

За дописног члана одељења друштвених наука Српске академије наука и уметности Дероко је изабран 1955, а редовни члан САНУ постао је 1961.

Октобарску награду за животно дело добио је само месец дана пред смрт, чиме је крунисан његов животни рад. Преминуо је 30. новембра 1988. у 95. години.

Био је 50 година у браку са Иванком Павловић. Нису имали деце. Од 2021. општина Стари град и Установа културе Пароброд установиле су бијенално признање које носи његово име, а додељује се с циљем да подстакне уметничко-архитектонско стваралаштво.

У марту 2022. на Топличином венцу у Београду, у близини зграде у којој је провео већину живота, подигнут му је споменик, а априла 2023. добио је споменик и у центру Смедерева.

Оба дела рад су вајара Зорана Кузмановића.

Како су објаснили из смедеревског Ротари клуба, споменик је постављен у овом граду да би се очувало сећање на човека који је оставио значајан траг у обнови тамошње тврђаве после Другог светског рата, као и самог језгра града, након разорне експлозије јуна 1941.

Фото: Борбина архива