Сајонара, Панонски Морнару

СЕЋАЊЕ НА МАЕСТРАЛНОГ ПЕСНИКА ЂОРЂА БАЛАШЕВИЋА КРОЗ ИЗБОР АРХИВСКИХ И ФОТОГРАФИЈА СА ПОСЛЕДЊЕ ОДРЖАНОГ НАСТУПА

Био је део породица многих домова од Вардара па до Триглава. И сад су, последњих фебруарских дана, певали истим језиком Љубљана, Сплит, Загреб, Сарајево, Пула, Београд, Нови Сад…

Ма ло је љу­ди испра­ће­но с ових прос­то­ра у то­ли­кој ту­зи, а за још ма­ње их је ту­го­ва­ла исто­вре­ме­но це­ла би­в­ша Ју­го­сла­ви­ја. У оба случа­ја јед­ног име­на би се сви сети­ли, али за ово дру­го име, ко­је је ско­ро на­пу­сти­ло, те­шко да би ико мо­гао да ка­же да би нас икад за­пра­во и на­пу­сти­ло. Ипак, Ђо­р­ђе Ба­ла­ше­вић, песник за ког се испос­та­ви­ло да је био део по­ро­ди­це мно­гих до­мова од Ва­р­да­ра па до Три­гла­ва, от­пло­вио је сво­јим па­но­н­ским мо­рем овог фе­бруа­ра. Мно­ги су ту­го­ва­ли по са­зна­њу ове вести. Сва­ко је из свог угла до­живео ка­ри­је­ру ду­гу ви­ше од 40 го­ди­на. Не­ко се зау­век опростио са сво­јим де­ти­њ­ством, не­ко са сво­јом зе­мљом, а не­ко, ко­нач­но, с би­в­шим љу­ба­ви­ма.

Ка­ко опи­са­ти жи­вот и де­ло ко­је нам је оста­вио у на­сле­ђе. Ка­ко ре­ћи не­што о ка­ри­је­ри, о ко­јој се све зна ,ка­ко ре­ћи не­што пе­сма­ма ко­је ско­ро сви зна­ју на­па­мет?!

Цртице из биографије
Ђорђе Балашевић рођен је 11. маја 1953. у Новом Саду. Упркос свим успесима које је постигао, отац и мајка противили су се његовој одлуци да буде музичар и сматрали су да би требало да се бави географијом, за шта се и школовао. Његов први албум носи назив “Мојој мајци уместо матурске слике у излогу”. Одрастао је у Новом Саду, у Улици Јована Цвијића, која се помиње у његовој песми “Неки нови клинци”. Ту је живео до краја живота. За свој рад је добио многобројне награде. Написао је четири романа и издао 14 албума. Памте се његове серије од по 10-15 концерата у Сава центру, као и пуне дворане широм бивше Југославије. Преминуо је 19. фебруара у Клиничком центру Војводине у 68. години. На вечни починак испраћен је песмом “Оливера”, коју је посветио супрузи.

Ау­торовог те­к­ста, не­по­сред­но на­кон не­ми­ле ве­сти, на пи­та­ње ка­ко би свом де­те­ту опи­сао ко је био Ба­ла­ше­вић од­го­во­рио је с “то је чо­век уз чи­је смо пе­сме мно­ге испра­ти­ли, мно­ге до­че­кали, а мно­ге до­че­ке и пла­ни­ра­ли и све ћеш то ра­зу­ме­ти кад по­растеш”. Та­ко је за­пра­во ствар­но и би­ло у ве­ли­ком бро­ју слу­ча­је­ва. Ка­ко смо са­зре­ва­ли та­ко смо и схва­та­ли шта ко­ји стих зна­чи, а Ђо­ле је умео да је­дан стих разву­че на 20, па и 30 го­ди­на. “Не ло­ми­те ми ба­гре­ње”с не­чи­јих 15 и 40 го­ди­на не од­но­си се на исту ствар. А опет, увек се од­но­си и увек су се од­но­си­ли… Мае­стралан је био. Ко је имао сре­ћу и мо­гу­ћ­ност да при­су­ству­је бар јед­ном од без­број ње­го­вих кон­це­ра­та, мо­гао је да се уве­ри из пр­ве ру­ке да је ње­му пу­бли­ка би­ла све и на­ј­ва­жни­ја. Иа­ко често узи­ман на зуб због ова­квог или она­квог ту­ма­че­ња ње­го­вих изја­ва, на­род, а не по­ли­ти­ча­ри, дао је суд по­след­њих да­на фебруа­ра. А то је био стра­шан суд. Стра­шан за све оне ко­ји су ишли у инат ње­го­вој чу­ве­ној “да ра­та не бу­де“ јер је­дан кра­так мо­менат, ма­кар на та два-­три да­на, ста­ра Ју­го­сла­ви­ја опет је пос­тоја­ла. Љу­бља­на, Сплит, За­греб, Са­ра­је­во, Пу­ла, Бео­гради Но­ви Сад пе­ва­ли су исте пе­сме, истим је­зи­ком.

Ау­тор те­к­ста имао је при­ли­ку да бу­де део те ма­ги­је је­дан период и да, као фо­то­граф, за­бе­лежи по­след­ње ко­н­це­р­те. Фан­тасти­ч­на је ене­р­ги­ја ко­ја окру­жу­је цео тај циркус. Пре свега, то је она енергија која вас тера да дате свој максимум јер свако ко је око њега најбољи је у свом послу или је у самом врху. Био да су то музичари, људи који раде са светлом или тоном. Ипак, скромност која се као аура надвија над Балашевићем преноси се и на њих. Свако ради свој посао и видно ужива што је баш на том месту у то време.

Невероватно је и то колико јаку базу фанова има Балашевић. Они се називају “Звездани батаљон”, не пропуштају ниједан концерт и увек један број њих попуни делове првог реда. Без обзира на то у којој земљи се одржава концерт. То је стварно нешто посебно. И свако отварање хале или арене прати идентична сцена ­ људи трчећи грабе ка првим редовима, спремни да се искључе и бар на два-­три сата побегну од свега што их окружује у свакодневици. Као да свако проналази неки сопствени времеплов и место на које га Балашевић одводи. Потом се светла гасе. Бина обучена у циркуски дизајн пали једну по једну лампицу, а тамбураши и остали музичари излазе редом. И потом, на сцену ступа маестро и већ почетну песму с њим певају сви присутни. И та је сцена бивала увек иста. У Загребу, Новом Саду, Крагујевцу… И баш тај концерт у Крагујевцу, који је због Ђолетових здравствених проблема померан, остаје сад уписан као последњи. С тог наступа пред читаоцима Борбе је и последња фотографија на којој се види како Ђоле поздравља публику. Испоставиће се последњи пут… Али, заправо, то је последња фотографија једне дуге каријере. Ђоле је, симболично, последњи планирани концерт заправо одржао у свом Новом Саду. Судбински се само тај шпил карата промешао мало другачије и можда је то један мали доказ да “неко то од горе види све”.

Тако богата и дуга каријера неупитно носи прегршт прича. Једна би се могла издвојити јер као да је писана руком Панонског Морнара. Пре двадесетак година, наиме, један пар се упознао и верио на Балашевићевом концерту, а пре две године једно од њих је преминуло. Када је чуо за то на концерту у Загребу, Ђоле им је посветио песму и на крају изведбе, симболично, угасио пламен на упаљачу. Скоро нико није схватио тај гест, мали а тако снажан.

Чудна је ово животна ситуација… Можда би било боље бити старији јер би тада значило да се имало више прилике за дружење с овим песником. Земља која никад није била позната по возовима који долазе на време овај пут шинама преко Пуле и Трста до Париза имала је прилику да испрати воз који је повео свог најпознатијег путника далеко пре планираног реда вожње. И причаће неки нови клинци о светлима арене…

Аутор: Иван Милaдиновић

ФОТОГРАФИЈЕ: LIVEPRODUCTION