Сањам светску славу

Аника Маријановић, балерина, члан хора, модел и најмлађа државна првакиња у модерном плесу

Највећи изазов сваке балерине је избећи повреде, а довести тело до савршенства. Остало је, онда, лако

У свету игре, где се покрет и елеганција хармонично стапају, једна млада балерина осваја срца својом неодољивом појавом на сцени. Аника Маријановић је са само три и по године освојила прву златну медаљу, чиме је постала најмлађа државна првакиња Србије у модерном плесу, у категорији с девојчицама старијим од пет година. Поред балета, Аника гаји интересовање и за певање и глуму, а истовремено је и одличан ђак.

Њена страст и посвећеност уметности су за дивљење, а њени успеси права инспирација за младе таленте широм земље. Како су изгледали њени први кораци, одакле црпи инспирацију и како проналази баланс између тренинга, наступа и личног живота, истовремено градећи свој пут ка светлим позорницама будућности балетске уметности, открила нам је у разговору за Борбу.

Проплесала сам чим сам и проходала

Када си први пут осетила љубав према балету?

– Мислим да се то јавило на једном од наступа, кад сам била баш мала. Као беба, дане сам проводила у плесној сали јер ми је мама кореограф. Била сам веома мирна и у тишини пратила сваку пробу. Проплесала сам чим сам и проходала. Било је периода кад нисам хтела да вежбам, али сам знала све кореографије. Тако сам на једном наступу у Белом двору одлучила да останем на бини. Нисам хтела да сиђем, па сам са своје непуне три године одиграла кореографију без грешке с осталим девојчицама. Мислим да је то био тренутак кад сам заволела балет, плес и сцену уопште.

Највећи узор ми је мама

Ко су твоји највећи узори у свету балета?

– Волела бих да једног дана достигнем светску славу. Моји узори у балету су светске балерине Светлана Захарова и славна Маја Плисецка, као и наше балерине Јованка Бјеговић и Лидија Пилипенко, али највећи узор ми је мама, која је остварила велики успех у модерном балету. Она ми је дочарала како изгледа бити на сцени, побеђивати на такмичењима, наступати. Слушала сам те приче као мала, па су ми се тако свидели костими и сцена и кренула сам истим путем. Одувек сам волела модеран балет, али ме је мало више привлачио класичан, због чега сам и уписала Балетску школу ,,Лујо Давичо”, где сам тренутно трећи разред основне школе.

Како изгледа један твој дан?

– Морам да признам, напорно. Сваког дана похађам две школе, основну и балетску. Пошто мењам смене, много је напорно када ујутру имам часове балета јер вежбамо по три и по сата. Веома мало имам времена за одмор и учење. Углавном викендима надокнадим пропуштено. Поред тога, члан сам и националног хора Дечјег хора РТС, па су ми певачке пробе сваке друге вечери, након свих школских и балетских активности. Често дођем кући у десет сати увече. Иако је напорно, обожавам хор и часове певања јер се тамо опустим и само певам. Због тога хор и не доживљавам као обавезу, већ као релаксацију.

Наступи и такмичења су само круна рада на себи

Где си све наступала с хором?

– Недавно сам наступала на Коларцу са славним диригентом, маестром Србом Динићем. Певала сам с хором у дечјој опери ,,Ивица и Марица”. Сала је била препуна, аплауз је дуго трајао и била сам веома поносна и на себе, али и на своје другаре из хора. Веома сам захвална диригенту Снежани Десопотовић што ме је свему научила. Имали смо много наступа до сада. Наступали смо на Светосавској академији, поводом Дана ослобођења Београда, на Београдској зими…

Често гостујемо и у телевизијским емисијама, певамо и забавну и рок музику, а ево сада и оперске арије. Једино што много прижељкујем јесте још да отпутујемо негде ван земље. То бих веома волела, да представљам своју земљу негде у иностранству.

Који је био твој највећи изазов у каријери балерине до сада и како си га превазишла?

– Највећи изазов у каријери ми је била повреда Ахилове тетиве. То се десило прошле године и морала сам једно време да паузирам од вежби. Много је болно кад не можете да се попнете на шпиц патике. Мислим да је највећи изазов сваке балерине избећи повреде, а довести тело до савршенства. Остало је, онда, лако. Наступи и такмичења су само круна рада на себи.

Која је твоја омиљена балетска улога до сада?

– У представи “Крцко Орашчић” у Мадленијануму имала сам улоге Дечака и Пахуљице. Играла сам обе улоге истовремено и претпремијеру и премијеру у истом дану. То ми је био заиста велики изазов, да се брзо пресвучем, променим и костим и карактер изведбе и издржим физички напор. Школска представа ,,Крцко Орашчић”, кореографа Владимира Логунова, била је управо посвећена њему. Осећала сам се као у правој бајци. Чак смо имали и вестачки снег на сцени, па су пахуље падале по нама. Изгледало је чаробно. Ипак, рекла бих да ми је најлепши осећај био кад сам заиграла на Великој сцени Народног позоришта, на једном школском такмичењу. То је био први пут да наступам тамо. Невероватан осећај је бити мала балерина на Великој сцени, којом су век пре мене играле највеће звезде беле уметности.

Одувек сам волела модеран балет, али ме је мало више привлачио класичан

Која су твоја највећа достигнућа до сада?

– Била сам најмлађа државна првакиња у модерном балету у Србији 2013. Сребрну медаљу сам освојила на међународном такмичењу 2014. у Кањижи. Имам много захвалница. Освојила сам многа признања с разних домаћих и међународних фестивала, затим од Дечјег културног центра.

Како балерина проналази баланс између тренинга, наступа и личног живота?

– Скоро да га и нема. То ми баш недостаје, али се дружим с другарима у школи. Наравно, одем на рођендане, понекад одемо у биоскоп… мада смо сада сви стално на мрежама. Иначе се наше генерације мање виђају. Углавном се играју игрице, дописујемо се, а виђамо се углавном у школи. Имам своје хобије, много волим моду. Обожавам да радим рекламе, сликам се за каталоге и билборде и заштитно сам лице многих брендова. То не захтева много времена. Када снимам рекламу или фотографије, баш уживам. Волим и спорт, па одем на одбојку викендом. Трудим се да квалитетно проведем слободно време кад га имам.

Које су твоје амбиције у свету балета?

– Да завршим успешно основну и средњу балетску школу, да постигнем свој максимум и остварим своје циљеве и снове и да се, можда, једног дана нађем и на светској позорници. Волим и да певам, па ћу упоредо с балетом неговати и школовати и свој глас.

 Балет пружа радост

Како балет може да инспирише друге људе?

– Ту врсту уметности морате да волите. Мени лично буди осећање радости, задовољства, љубави према покрету и класичној музици. Мислим да публика једнако ужива, као и ми на сцени, и да успевамо да им пренесемо сва своја осећања.

Фото: Станко Ђалић Цане