Свету не требају велики уметници

Љубица Кубура, књижевник и аутор романа “Епитаф за глумца”

Када бисмо имали велике уметнике као ауторитете и узоре, били бисмо снажнији и мање подложни манипулативној стратегији данашњице, која настоји да докаже да је конформизам кључни мотив наших живота

Након веома успешне збирке прича “Београдски акварел” (Кључ, 2020), која је доживела три распродата издања, Љубица Кубура је крајем прошле године објавила први роман – “Епитаф за глумца” (Кључ). Главни јунак је Крсто Чутура, Херцеговац рођен средином прошлог века који долази у Београд и постаје познати глумац. Међутим, на врхунцу каријере, Крсто постаје жртва система и ватрени дисидент, вечити борац за правду који одбија да буде ућуткан.

Љубица Кубура је ћерка угледног новинара, путописца, коментатора и песника Риста Кубуре (1950-2014), чија је животна прича слична Крстовој. Ипак, већ на самом почетку књиге она јасно ставља до знања читаоцу да не тражи истиниту причу у њеним редовима. У разговору за Борбу открива да је њен главни мотив за писање романа била “универзална законитост да частан човек без умешности и талента за живот умире без заслужених привилегија, најчешће у беди и оскудици”, те да је покушала да докаже “да се зло разобличава у сусрету са смрћу јер се тако потврђује пролазност зла, као и било чега другог што на овом свету живи само ради себе”.

Рекли сте да је прича Крста Чутуре одредила ваш животни пут и поглед на свет. У ком смислу?

– Његов живот је поука да човек треба да гаји извесне моралне законе у себи, али да нипошто не сме очекивати од других исто. Жртва се, зарад остварења коначне правде, мора истрпети, али се она не сме наметати другима. Коначна правда је, напослетку, оно што нећемо дочекати живи.

Главна тема романа је ванвременска – како живети чистог образа без обзира на цену. Да ли је то теже данас или су искушења увек била иста, само су људи данас другачији?

– Усудићу се да кажем да је данас теже него икада, зато што се искушење извештило, постало је знатно перфидније и потура нам се као неопходност, без које нема живота. Свет је до сада свашта искусио, зато је људско саосећање, у извесном смислу, атрофирало. Људи фанатично настоје да буду информисани о патњама других, али немају ни жеље ни снаге да помогну, већ све остаје на тој проклетој жељи за пуком сензацијом. Унутрашњи свет смо осиромашили због страха од дубоких осећања, све се данас одиграва на површини. Морамо се вратити духовности и стицати само оно што нам нико не може одузети да не бисмо вечито били жедни правде и погнути пред лицем зла.

Ваша јунакиња каже: “Ако је савремено време утолико напредније од наше прошлости, зашто смо створили толико бездушних машина, а ниједног Микеланђела”, на шта јој саговорник одговара: “Данас свету не треба један Микеланђело.” Да ли се слажете с тим?

– Данас ми се чини да свету нису потребни велики уметници, као ауторитети и узори, јер онда бисмо и ми, као људи, били снажнији и мање подложни манипулативној стратегији данашњице, која настоји да докаже да је конформизам кључни мотив човековог живота. Врхунска уметност подразумева одрицање од земаљских блага и приближавање богу. Чини ми се да данас све мора бити контролисано да се слободан и обожен човек не би отргао од наметнутог обрасца среће.

У једном наративном току романа враћате нас у времена наших бака и прабака и с великом нежношћу описујете свакодневицу “неважних сељака, који су читавог живота слушали приче о несрећама својих предака”. Како се вама чини, јесмо ли данас достојни наших предака или би нас се постидели?

– Наши преци су, наизглед, живели теже од нас – у оскудици, ратовима, беди. Ипак, њихов непријатељ био је изван њих, док је данас ситуација другачија. Демони су нас победили и сродили се с нама самима. Највећа пошаст данашњег доба је недостатак храбрости, па, рекла бих, и кукавичлук. А какав је народни прегалац био песник Милан Ракић, који је своје родољубље не само опевао већ и живео, велика Надежда Петровић, чије су кости преносили као реликвије до вечног почивалишта, па, напослетку, Петар Кочић и Исидора Секулић, која је говорила о узвишеном сиромаштву, из којег проилзилази страдање, али и лепота. А данашњи наш писац носи тетоваже на подлактици, шуња се по дорћолским бирцузима и говори о терету прошлости.

Отворено критикујете тренд скрибоманије у домаћој књижевности, обиље садржаја “у којем ћемо се удавити”, уз закључак да нико не верује домаћем аутору, а нарочито не женском писцу. Зашто је то тако и има ли лека?

– Књижевност, према мом мишљењу, не сме бити средство за испољавање радикалног егоизма, жеље за профитом и осталих ниских нагона човека. Књижевност мора имати властити циљ, који надилази, пре свега, законе појединачног живота и који досеже до висина универзалних законитости – поука или повода за промишљање неких кључних животних дилема. Владан Десница је писао скоро једну деценију “Прољећа Ивана Галеба” и да је само то написао у животу, било би сасвим довољно и оправдано. Свега данас имамо у изобиљу, а након кушања свакаквих задовољстава, напослетку и уметничких, упадамо у монотонију и ништавило, кад више нисмо гладни ничега и када не жудимо ни за чим. Домаћим (савременим) ауторима се не верује, то је сасвим извесно. Разлози за то су многобројни, али је за ову ситуацију понајвише крив домаћи, признати, аутор који до своје позиције најчешће не долази талентом, него подвалом. Верујући безрезервно у квалитет својих речи, он не преза од тога да их различитим манипулацијама потури свету као нешто добро и важно. А што се тиче жена-писаца, колико год мислили другачије, и даље се женски литерарни таленат посматра у духу Скерлићеве опаске о “промашеној женској срећи”.

Шта је за вас писање?

– Писање је за мене молитва. Окретање живима и мртвима, свету непојамном и присутном, у очекивању искре која ће попут чудесне честице пасти на ову пусту главу што не служи ничему другом…

Шта мислите о домаћој књижевној критици и књижевним наградама? Да ли су изгубили ауторитет и углед услед поменуте хиперпродукције?

– Нису књижевне награде изгубиле углед због хиперпродукције, већ због чињенице да су намештене. Када прочитате листу романа на конкурсу, ви већ унапред можете рећи ко ће ући у шири, па потом и ужи круг. Једина добра ствар у читавој тој унапред изрежираној драми јесте то што читаоци (барем они који нису поводљиви) све више увиђају да су награђивани писци, заправо, талентованији за лобирање него писање. Мени је највећи парадокс да неки учени људи прихватају писце који су управо на овај начин остварили успех као праве ауторитете и чак их зову “живим класицима”. Ту се негде препознаје човекова урођена слабост и бојазан да не буде изопштен, да не изгуби тешко заслужене позиције тако што ће рећи оно што већина не мисли или, барем, она групација од које зависи. Иако сам некада мислила другачије, у овим околностима сматрам да нипошто не смемо вратити углед књижевној критици јер не могу да замислим да
критичари у данашње време могу бити независни.

У вашим текстовима, али и наступима, упечатљива је љубав према чистоти српског језика. Чини ли вам се да живимо у нарочито изазовним временима у погледу очувања нашег језика у борби с туђицама, које га, неминовно, осиромашују?

– Сиромаштво језика произилази из сиромаштва духа. Не може се речник обогатити уколико човек више брине о свом новчанику него о свом изражавању. “Љубав према своме је одсјај безмерне, космичке љубави према универзалном, богу, васељени, човечанству”. Данас сте назадни уколико вам дело не обилује страним изразима, драматуршким заплетима и псовкама и уколико нисте довољно “кул” да свој космополитизам доказујете мржњом према сопственом народу.

Често истичете колико је важно бити аутентичан, без обзира на цену, у данашње време једноличне “пластичности и људи и цигарета”. Шта вас одржава и даје снагу да не поклекнете под тим налетом просечности?

– Поглед упрт у нешто веће од живота, који ионако прође за трен… Људи вас исмевају када изађете из наметнутог оквира – рађамо се, школујемо, стварамо породице и умиремо. “Тужна је то срећа”, каже Десница. Заиста тужна.

Несуђена глумица

Љубица је дипломирала Међународне односе на Факултету политичких наука у Београду, а писањем се бави у најразличитијим формама – као новинар, колумниста, есејиста, публициста, драматург, књижевник… Међутим, њена највећа жеља је била да упише глуму.

– Спремала сам се годинама за тај испит, који нисам положила. Након тога ми је просто било сасвим свеједно куда ћу кренути… Данас сам срећна што нисам постала глумица. Ипак, ова љубав је преточена у један роман о изгубљеној професији – открива.

Аурор: Миона Ковачевић

Фото: Ема Беднарж