Волим Његоша и Марија Пуза

Саша Еди Ђорђевић, полицајац, музичар, глумац и каскадер о књижевној каријери

Да није било наших дичних предака, ми, у буквалном смислу речи, не бисмо постојали, српски народ би био обрисан с лица земље

Најновији роман из пера Саше Едија Ђорђевића ,,Усташа“ (Панонија Рума) објављен је 10. априла, на дан када је у Загребу 1941. проглашена Независна Држава Хрватска, али и када је 1957. њеног поглавника Анту Павелића у Аргентини ранио Србин Благоје Јововић, од чега је, две године касније, и преминуо. Премда Павелић није међу главним јунацима ове књиге, ово дело проговара о беспризорним злочинима над српским народом и српском нејачи.

Реч је о петом роману књижевника, рок музичара, глумца и пензионисаног потпуковника полиције из Смедерева. Паралелно с активном службом у МУП, где је провео 30 година, од 2005. има и уметничку каријеру, као басиста и певач хеви метал бенда Патриа, а од 2016. објављује и књиге.

Историјски романи о животу Срба под турском окупацијом – ,,Јаничар“ (2016), ,,Устаник“ (2017) и ,,Четник“ (2018) део су Трилогије о слободи, ,,Доктор“ (2019) савремени је крими-трилер, а ,,Уметник“ (2022) антиратна акциона драма. Аутор је и сценарија за игране филмове ,,Лептир“ и ,,Мајка“, који су у фази продукције. У домаћој и страној кинематографији
ангажован је и као каскадер и глумац (,,Пет“, ,,Комшије“, ,,Једини излаз“, ,,У клинчу“, ,,Тајкун“, ,,Група“, ,,Јужни ветар“, ,,Радничка класа иде у пакао”…)

На корицама романа ,,Усташа“ пише:

,,Ове речи нису плач над жртвама нити клетва упућена крвницима. Нису похвала нити увреда за било кога. Оне су слика трагичних подела једног народа и страхота које су настале када су се своји окренули против својих, негирајући да су једно исто и радећи у корист туђих интереса ствари незамисливе уму нормалног човека. Оне су тужно подсећање да српски душмани без Срба не умеју ни злочинци да буду.“

– Дуго сам размишљао како да причу отпочнем. Она је дуго, дуго тињала у мени пре саме одлуке. Радњу романа сместио сам у Крајину и Лику, углавном на подручје Приједора и Книна. Прича је утемељена на чврстој историјској основи, али је, пре свега, лична и породична драма о страдању Срба током Другог светског рата. Национално и идеолошки расцепљен, од великих сила омражен, српски народ је платио скупу цену и у Великом и у наредном рату. Скупу по броју сатрвених недужних људских живота и количини проливене крви. Скупу по последицама издаје и обманама наводних савезника. И, коначно, скупу због продубљивања јаза међу онима који су били и остали Срби и оних који су постали нешто друго. Јаза, који ће зарад лажног братства и јединства у комунистичкој Југославији деценијама бити камуфлиран као замка у шуми, све док деведесетих година прошлог века у ту јаму нису упали Срби и, опет, завршили набијени на кочеве – каже Ђорђевић за Борбу.

Историја је ваша непресушна инспирација, откуд толика љубав према њој?

– Често кажем да је жалосно што је српска историја тако инспиративна јер то значи да је наш народ много пропатио. Како бити родољуб и писац у Србији, а заобићи историјске теме? Да није било наших дичних предака, ми, у буквалном смислу речи, не бисмо постојали, српски народ би био обрисан с лица земље. Зато о њима треба стално говорити и писати јер је памћење, уз чување онога што су нам оставили у наследство, ове дивне, слободне земље, једини начин на који можемо да им се одужимо.

Да ли је лакше писати на историјске или на савремене теме?

– Лакше је писати на оне теме које су чиста имагинација. Ту смо везани само за себе, своју истину и ток мисли када пишемо о историји. И онда смо дужни истину о којој пишемо, према људима, догађајима и личностима, што је теже. Лакше је што постоји озбиљна основа и добра грађа на основу које књижевник може да гради радњу. Остаје само да он буде и добар драматург и направи неку драму у причи која је занимљива у вези с тим догађајима и људима.

Будући да је ваш првенац ,,Јаничар“ исходио продужетком, наставком историјске приче, хоће ли и ,,Усташа“ имати исту судбину? Да ли сте размишљали о наставку започетокг пута кроз нашу историју, не тако далеку, а опет с много непознаница?

– Да, овај роман имаће наставак ,,Емигрант“, причу о националистима различитог порекла, који су након Другог светског рата живеле ван Југославије и радиле на њеном разбијању.

Ликови у вашем претходном роману ,,Уметник“ немају имена и националност. Није битна, како кажете, ни ,,њихова боја коже ни било каква убеђења или опредељења. Они су особе какве се свакодневно срећу на улици или послу, у школи, превозу, парку“… У којој мери је ово ваше дело плод маште, а у којој описујете стварност, сам живот?

– У суштини, овај роман је плод моје имагинације и не ослања се ни на какве реалне догађаје, али је врло реалан и, нажалост, пошто говори о рату, можемо да видимо колико су ствари које су у том роману истините. Свеједно је да ли посматрамо рат између Украјине и Русије или између Израела и Палестине. Видимо исте слике, срушене домове, убијену децу, прогнано становништво, крв, разарање на све стране. Свако је у праву и свако није. Свако има своју причу, а увек су у питању неки закулисни интереси великих сила и мешетарења и то је оно што је у овом роману суштина. То је једна антиратна акциона драма која објашњава управо те ствари о ратним страхотама и носи поруку да је сваки рат, мање или више, али свакако неправедан.

Како сте постали писац?
– Да би човек постао писац, мора прво да буде читалац. Ја сам од малих ногу читао све што ми је дошло подруку. Кренуо сам од стрипова, а онда сам почео да читам књиге, најпре оне прописане школском лектиром, а онда све књиге које су ми привукле пажњу. Срећан сам што сам ступио на књижевну сцену, што су ми неки драги људи од књиге били подршка и што су веровали у мене.

Који су вам књижевни узори?

– Волим дела Данка Поповића, Меше Селимовића, Његоша, Иве Андрића, од странаца ми је омиљен Марио Пузо. Има, наравно, и других. Волим реалне приче. Трудим се да тако и пишем, али да никога стилски не имитирам.

Будући да су ваши романи тематски веома инспиративни за филмске ствараоце, а и сами по себи филмични, да ли размишљате о екранизацији неког свог романа?

– То би била круна моје уметничке каријере. О томе постоје разговори с неким веома озбиљним и важним људима, али је реализација још далеко и зато све треба да остане у тајности. Надам се да ћемо неком другом приликом моћи да попричамо и на ту тему.

Како се живи као писац у Смедереву? Да ли је лакше писцима у Београду?

– Дивно ми је у мом граду. Свакодневно срећем драге људе који ми дају подршку и кажу да су поносни на начин на који представљам ,,наше мало мисто“. Моји романи су међу најчитанијим у градској библиотеци, промоције су одлично посећене, чест сам гост локалних медија… Ако прихватимо као истиниту изреку да је у свом селу најтеже бити поп, онда сам заиста срећан човек. Што се тиче Београда, он, као и сваки велеград, нуди велике прилике, али и велику конкуренцију. Конкретно, ако сте писац, можда је само нешто лакше доћи до великих медија ако живите у Београду, све остало је слично. Око објављивања романа је све јасно: издавачи траже квалитет, а то нема везе с местом пребивалишта.

Оштре речи и чврст звук

Шта бисте рекли о музици којом се бавите? Већ годинама стварате и наступате с бендом Патриас, а одскора и с групом помало необичног назива Џибер?

– Хеви метал или хард рок није за свачије уши и далеко је од популарности коју је имао крајем претходног века. Тога смо сви ми у бенду Патриас свесни, не очекујемо славу и богатство. Музика је начин да искажемо своје ставове, да се представимо људима који имају сличан поглед на свет као ми и које занима то што радимо. Наше речи су оштре, звук чврст и гласан, па ко воли, нек изволи. Свирамо често у Србији и иностранству, увек само наше песме, на српском језику, па се шалимо да смо мала културна репрезентација Смедерева и Србије.

Аутор: Мила Милосављевић

Фото: Прватна архива